Svi dijelovi BiH, kao i Srbija i Hrvatska, su nakon početka dezintegracije SFRJ prošli kroz period visoke inflacije, koja je ponekad prelazila u hiperinflaciju. I za samu SFRJ je u nekim njenim razvojnim etapama karakteristična visoka stopa inflacije. Niska inflacija (ekonomska doktrina koju su zemlje u razvoju preuzele od razvijenih zemalja) je u ogromnom broju zemalja implicitni ili eksplicitni cilj ekonomske politike tj. monetarne/novčane politike.
Konvencionalan odgovor na pitanje zašto u periodu 2003-2017. godine inflacija u BiH nije bila dvocifrena, a nije bila ni visoka, je da je to zbog toga što Centralna banka BiH (CBBH) ne štampa novac, tj. zato što ona ne daje kredite. U centralnoj banci bez kreditne funkcije i u monetarnom režimu sa fiksnim deviznim kursem, inflacija bi trebala konvergirati inflaciji u zemlji rezervne valute, a u BiH to je evro tj. zona eura. U zoni eura ciljana inflacija je 2%.
U BiH kredite ne daje CBBH, ali daju komercijalne banke. Između kredita komercijalnih banaka i kredita CBBiH sa aspekta krajnjeg uticaja na domaće cijene ne bi trebalo biti razlike (ako je sve ostalo jednako). Generalno, kreditni rast povećava tražnju za robama i uslugama čime se vrši pritisak na cijene, što bi trebalo dovesti do više inflacije. Krediti su u BiH do 2008. g. rasli po dvocifrenoj stopi, ali ipak inflacija nikada nije prešla 5%. Zašto? Da bih odgovorio na ovo pitanje analizirao sam kretanje 3 bh makrovarijable.
Osim tekućeg računa platnog bilansa (u daljem tekstu tekući račun) sve varijable su predstavljene kao godišnje stope rasta (s.r.), decembar tekuće godine u odnosu na decembar prethodne godine. Tekući račun se izražava u procentima BDP (bruto domaći proizvod). Pojednostavljeno (i ne sasvim precizno), ako je tekući račun negativan zemlja je neto uvoznik dobara i usluga, a ako je pozitivan zemlja je neto izvoznik.
Sve do 2008. g. krediti banaka rastu po dvocifrenoj stopi, a inflacija nikada ne prelazi 5%. Da je BiH zatvorena ekonomija, tj. ekonomija koja ne trguje sa svijetom, cijelokupni kreditni rast bi se izlio na domaće tržište, što bi proizvelo dvocifrenu stopu inflacije. Međutim BiH je mala i otvorena ekonomija, ona intezivno trguje se svijetom. Zato se jedan dio kredita izlio na ino tržište tj. iskorišten je za uvoz roba i usluga. To se vidi po kretanju salda tekućeg računa koji je povezan sa dinamikom kreditnog rast. Kada je kreditni rast visok (do 2008.g.) i deficit tekućeg računa je visok, a kada je kreditni rast nizak i deficit opada (naravno kreditni rast nije niti jedina, a niti glavna determinanta salda tekućeg računa!). Jedan veliki dio kreiranog kreditnog novca u BiH se poništio kroz uvoz roba i usluga i nije uticao na domaću inflaciju.
Na ovaj način enigma inflacije u BiH je riješena. Uprkos izuzetnoj kreditnoj ekspanziji do 2008. inflacija je bila niska, jer je jedan dio kreditnog novca jednostavno mimoišao domaća tržišta roba i usluga, pri čemu je naravno ostao evidentiran u bilansima naših banaka, kao potraživanja banaka po datim kreditima.
Svaka od tri varijable – krediti, inflacija i tekući račun – bi mogla biti predmet posebne analize, što će i pokazati neki od narednih postova.
Dragan S. Jović*
*Izneseni stavovi, ideje, zaključci, preporuke, analize i mišljenja pripadaju autoru i ne predstavljaju na bilo koji način stavove, ideje, zaključke, preporuke, analize i mišljenja ustanove u kojoj autor radi.
