Устав Републике Српске може постати један од главних „инструмената“ економске политике и економских реформи у Српској, али и у цијелој Босни и Херцеговини, уколико творац закона то жели.
„Грађани Републике су равноправни у слободама, правима и дужностима, једнаки су пред законом и уживају исту правну заштиту без обзира на .. друштвени положај или друго лично својство„ (чл.10 Устава Републике Српске), „запосленима може престати радни однос против њихове воље на начин и под условима који су утврђени законом и колективним уговором“ (ст. 4 чл. 39 Устава Републике Срспке), „права и слободе дате уставом се не могу ограничити“ (ст. 1 чл. 48 Устава Републике Српске).
Ако су сви грађани Републике Српске једнаки пред законом, равноправни у правима и уживају исту правну заштиту то би требало да значи да би поступак који води ка престанку радног односа требао бити једнак за све грађане Српске, без обзира да ли они радили у институцијама Српске и предузећима која имају сједиште у Српској са једне стране, или у институцијама Босне и Херцеговине и бх буџетским корисницима са друге стране?
Међутим, то није тако. Лакше добијају отказ грађани Српске који раде за фирме или установе у Српској, него они грађани Српске који раде за институције Босне и Херцеговине и за бх буџетске кориснике.
За грађане Српске, тржиште рада у Бањалуци је флексибилније од тржишта рада у Сарајеву, што их након брзог добијања отказа често или тјера у иностранство или оставља без прихода, јер на нашем тржишту, мјерено стопом незапослености (видјети графикон), нема довољно тражње за радном снагом.
Закон о раду Републике Српске не обавезује послодаца да прије давања евентуалног отказа спроведе првостепени и другостепени дисциплински поступак против службеника, док Закон о раду у институцијама БиХ (од чл. 60) не само да даје списак тежих повреда службене дужности (само због њихове повреде се може остати без посла), већ и обавезује послодавца да донесе правилник о материјалној и дисциплинској одговорности службеника и спроведе дисциплински поступак против службеника (први и други степен), да би се њихова тежа повреда службене дужности утврдила и тако евентуално раскинуо уговор о раду.
Већи степен законске заштите уживају и радници у бх буџетским корисницима – и они прије евентуалног отказа имају право на дисциплински поступак који се одвија у самој установи/органу управе у којем су запослени, а на основу правилника који доноси Савјет министара Босне и Херцеговине (ст. 6 чл. 60 Закона о раду у институцијама БиХ).
Поступак отказа уговора о раду се према Закону о раду Републике Српске одвија у неколико фаза (чл. 179 – чл. 182). Прво радник мора учинити нешто што ће директор фирме препознати као услов за отказ (тежа повреда службене дужности, кршење радне дисциплине …).
Затим се на основу оваквог препознавања, без комисијског утврђивања чињеница и без дисциплинског поступка (који представља форму управног поступка) радник у писаној форми обавјештава да су се стекли услови за отказ уговора о раду од стране послодавца и позива се да се изјасни.
Радник уз изјаву може приложити и мишљење синдиката (уколико он постоји), а послодавац је дужан размотрити мишљење синдиката, али не и поступити по њему.
На крају, овлаштено лице фирме/органа управе/установе само, без дисциплинског поступка (првог и другог степена) и без дисциплинске комисије, одлучује да ли ће отказати уговор о раду.
Послодавац може водити управни/дисциплински поступак против радника, може формирати дисциплинску комисију, али нема законску обавезу да то учини, а на то га може обавезати колективни уговор, ако пристане на њега.
Радници/грађани Српске који раде у фирмама/органима/ управама/институцијама са сједиштем у Српској имају, са аспекта закона о раду, нижи степен заштите од грађана Српске који раде у институцијама БиХ и буџетским корисницима на нивоу БиХ.
У екстремном облику примјене Закона о раду Републике Српске можемо замислити и догађај у Српској у којем радник добија информацију да ће му бити отказан уговора о раду јер је послодовац, тј, његов законски заступник (директор фирме), као посљедица устајања на лијеву ногу, крајње лоше расположен.
Да се ово не би десило, да би свим радницима/грађанима Српске омогућило законско право да бране своје интересе у дисциплинском/управном поступку (прије евентуалног отказа уговора о раду) најмање 42 десне руке у Народној скупштини Републике Српске морају гласати за измјену Закона о раду Републике Српске и за његово усклађивање са Законом о раду у институцијама Босне и Херцеговине.
У изградњи прве фазе капитализма у Српској се заборавило на човјека, на радника, а он ствара нову вриједност.
Српска не може у кратком времену повећати стандард својих грађана, нити може отворити довољан број радних мјеста, да би зауставила емиграцију.
Законодавна власт у Српској међутим може кроз већи степен законске заштите радника и смањење вјероватноће да ће због самовоље овлаштеног лица добити отказ, повећати степен сигурности и заштите радника, те му тако кроз извјесност радног мјеста и плате дати шансу да планира будућност и да у достојанству човјековом проживи радни, породични и људски вијек.
Ја сам кроз овај текст указао на неједнакост и неравноправност дјела грађана Републике Српске, а Устав Српске гарантује једнакост у правима и обавезама свих грађана, као и исти степен правне заштите (чл.10 Устава Српске).
Ако грађани Српске који раде у бх буџетским корисницима или у институцијама БиХ имају законско право на одбрану својих интереса пред дисциплинским комисијама (у првом и другом степену) онда то законско право треба дати и осталим радницима у Српској.
Повећавање степена заштите радника у Српској представља мјеру економске реформе усмјерену ка побољшању услова на тржишту рада.
Србија се бори за људе. Заустављени су конкурси српског ресорног министарства за одлазак медицинских техничара у Њемачку, а сљедеће године ће бити и раскинут споразум са Њемачком по којем су објављивани конкурси.
И Српска се мора борити за људе, како зна и умије, али увијек у складу са уставом и законом.
Срби обичавају да се позивају на српског и црногорског војводу Марка Миљанова који под старост савлада буквар и поред осталога написа дјело „ Примјери чојства и јунаштва“.
Ако измјену Закона о раду Републике Српске подрже и српски послодоваци, заиста ће се показати да Срби имају храбрости „да одбране другога од себе“.
Сада све зависи од 83 десне руке.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
Референце
Закон о раду у институцијама Босне и Херцеговине, СГ БиХ бр. 26/2004, 7/2005, 48/2005, 50/2008, 60/2010, 32/2013 i 93/2017
Закон о раду Републике Српске, СГ РС, 1/6 и 66/2018.
