Након окончања ратa (1995.г.) Босна и Херцеговина је бирала између два основна пута развоја економског система.
Први пут је био мукотрпни пут економског развој кроз обнову и развој домаће производњу, а други пут “развој” кроз “лагодну” личну потрошњу претежно увезене робе.
Изабран је други пут.
Наш економски модел се заснива на личној потрошњи која је финансирана туђим новцем тј. банкарским кредитом, траје од 2002.г. кад су банке приватизоване, а банкарски сектор почео засипати наше становништво и привреду обилним кредитима све до 2009.г. , а и након тога, али по нижим стопама кредитног раста.
Лична потрошња је потрошња грађана (становништва).
Ових дана Федерација Босне и Херцеговине у незнању покушава промјенити модел економског система који се, све до ове кризе, претежно заснивао на личној потрошњи иако тога није ни свјесна (раст буџетске потрошње који је у току није предмет овога текста).
Парламент Федерације Босне и Херцеговине намјерава (или је намеравао?) изгласати закон којим се кредити у ЦХФ (швајцарски франак) претварају у КМ кредите по неком курсу који је повољнији за дужнике него за банку.
Парламентарци Федерације Босне и Херцеговине вјероватно ни не знају да је неписани услов под којим је страни капитал улазио у Босну и Херцеговину била управо девизна клаузула у уговору о кредиту, а вјероватно ни не знају да су ино банке/финансијске установе драстично смањиле своју везу са домаћим банкама чији су власници (видјети графикон).
Да није било девизне клаузуле у уговорима у кредиту ино капитал никада тако масовно не би похрлио у Босну и Херцеговину, јер под тим условим он улази у мале и отворене економије које имају огромни спољнотрговински дефицит.
Да није било ино капитала не би било ни кредитног бума, па према томе ни раста потрошње и раста животног стандарда.
Билансне позиције банкарског сектора Босне и Херцеговине
Извор: ЦББиХ (Обрадио Драган С. Јовић).
Удјел ино капитала се у бх банкама смањио на око 20% (био је скоро 50%) кредитни раст тежи ка нули, те се чини да постоје услови за почетак истискивања девизне клаузуле из бх банкарског система?
Ако би парламент Федерације Босне и Херцеговине без саглaсности повјериоца (банке) ретроактивно уклонио ЦХФ девизну клаузулу да ли би то значило да исто то може урадити и са кредитима који имају девизну клаузулу у еврима?
Федерација Босне и Херцеговине се игра са ватром, ходи путем који је прошла Мађарска, иако наша држава за разлику од Мађарске зависи од кредита ММФ-а који је против тога да се законодавна власт мјеша у уговорни однос.
Неписани споразуми банака и економског система у којем оне дјелују не могу се тек тако, једнострано, развргнути.
Правни прописи не могу имати повратно дејство, осима ако се не ради о општем интересу (Устав Републике Српске, чл. 110), а кредити са ЦХФ клаузулом су чинили у једном тренутку око 2% укупне имовине банка, што је врло тешко подвести под општи интерес?
У тешком финансијском положају корисникa кредита са девизном клаузулом сви указују на одговорност банке, а нико не размишља о томе да су агенције за банкарство својим подзаконским актима, као и ентитетски парламенти увјек могли усвојити прописе којим се забрањује уговарање девизне клаузуле, а и још увијек то могу учинити за нове уговоре о кредиту, али то не чине.
Правни принцип вацатио легис тражи одређену временску празнину између доношења правног прописа и његовог ступања на снагу, а забрањује дјеловања прописа на чињенице које су постојале прије његовог ступања на снагу.
Ако би се прихватило да правни прописи могу дјеловати уназад и да парламент може мјењати уговорни однос то би произвело огромну правну несигурност за пословање банака, огромни потрес у економском систему, а можда би био и дерогиран бх устав.
Принцип правне сигурности се може директно нормирати (Устав Републике Српске, чл. 110), а у Уставу Босне и Херцеговине је то урађено индиректно кроз правну норму “одлуке Парламентарне скупштине неће ступати на снагу пре објављивања” (чл. 4 ст. 3 под x Устава Босне и Херцеговине).
Једини начин да се у складу са нашим правним поретком почне потискивати девизна клаузула у еврим је да се она забрани, али сам у новим уговорима о кредиту (!!!), а да се истовремено ограничи максимална каматна стопа на нове депозите у еврима како би се упоредо смањивале и девизне обавезе банака.
А огромно финансијско оптерећење које трпе корисници кредита са ЦХФ девизном клаузулом може ићи и дјелимично на терет ентитетских буџета јер су ентитетска министарства финансија надлежна ентитетским агенцијама за банкарство, а оне су пустиле девизну клаузулу у ЦХФ у наш банкарски систем, а знале су, или су морале знати, о разорним посљедицама њеног дјеловања у банкарском сектору Аустрије.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
