Два основна фактора која креирају економски раст су капитал и рад.
Када радник оболи, обим рада који стоји на располагању економском систему се смањује (под условом да је све остало једнако), а то се директно одржава на ниво произведних потенцијала економског система, који се такође смањује.
Зато је у интересу свакога друштвено-економског система да што већи дио, посебно радно активног становништва, буде што здравији.
Да би се одржао пројектовани и потребни ниво човјековог здравља потребно је на бригу о здравственом статусу током године потрошити одређену суму новца.
Здравствена потрошња варира од земље до земља (видјети графикон), a обим здравствене потрошње или здравствених трошкова (у % БДП-а) не мора нужно да буде невјеста веће ефикасности здравственог система.
Американци су међу шампионима здравстене потрошње, јер се велики дио лијечења обавља у приватним здравственим установама, а медицина у САД има своје стандарде, па према томе и цјеновнике.
У средишту социјализма је био човјек односно нови човјек и роба која се зове здравље је по ниској цијени била доступна цијелој популацији.
Ипак, 30 година пута у капитализам направило је разлике и у овој групи земља.
Потрошња у здравству у % БДП-а
Извор: Свјетска банка и бх заводи за статистику. Напомена: * Тачкаста линија на графикону означава просјечан ниво здравствених трошкова у Европској унији.
Руси троше на здравство 5,4% своје производње, а скоро исто као Македонци (6%) и Бјелоруси (6%) које капитализам још није ни окрзнуо.
Једна од посљедних земаља комунистичке ортодоксије, Куба, има приближно исту потрошњу на здравство као и Њемачка (11,3%), a Кина упола мање (5,15%).
Босанкохерцеговачки ентитети се значајно разликују по степену трошкова које производи здравствени систем.
Српска је у 2017.г. потрошила 10,6%, а Федерација 8,2% БДП-а, док је европски просјек 10% (тачкаста линија на графикону).
Приказани подаци су за 2017.г., у 2018.г. се наставио раст здравствене потрошње у Српској (11,2%), а 2020.г. ће видјети раст не само апсолутно изражених здравствених трошкова, већ и њихов релативни раст усљед пада БДП-а.
Поједине земље екс СФРЈ попут Србије чак и у условима раста јавног дуга и буџетског дефицита доносе одлуку да кроз повећање плата повећају здравствену потрошњу.
Земље које имају пословну сарадњу са ММФ-ом увијек морају затражити благослов ММФ-а за такву врсту додатних буџетских трошкова, јер се један велики дио здравствене потрошње финансира из буџета.
Из истог тога буџета се финансира и враћање кредита ММФ-у и осталим ино повјериоцима.
Подаци о здравственој потрошњи не показују финансијске губитке који су кумулирани у билансима јавних и приватних здравствених установа.
Логика поручује да су ти губици акумулирани претежно у јавним здравственим установама, а не у приватним.
Преко јавног здравства се често демонстрира солидарност у оквиру друштвених заједница, које су навикле да у здравственој потрошњи не примјењују економске критерије.
Ако бх ентитети жели одржати постојећи ниво здравстевне потрошње можда би се у погледу пословног концепта јавне здравствене установе требале почети угледати на приватне здравствене установе.
Тежња сваког економског и здравственог система је здраво тијело, али и финансијски здраве јавне здравствене установе.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.