У здравим болницама здраво тијело

Два основна фактора која креирају економски раст су капитал и рад.

Када радник оболи, обим рада  који стоји на располагању економском систему се смањује (под условом да је све остало једнако), а  то се директно одржава на ниво произведних потенцијала економског система, који се такође смањује.

Зато је у интересу свакога друштвено-економског система да што већи дио, посебно радно активног становништва, буде што здравији.

Да би се  одржао пројектовани и потребни ниво човјековог здравља потребно је на бригу о здравственом статусу током године потрошити одређену суму новца.

Здравствена потрошња варира од земље до земља (видјети графикон), a обим здравствене потрошње или здравствених трошкова (у % БДП-а) не мора нужно да буде невјеста веће ефикасности  здравственог система.

Американци су међу шампионима здравстене потрошње, јер се велики дио лијечења обавља у приватним здравственим установама, а медицина у САД има своје стандарде, па према томе и цјеновнике.

У средишту социјализма је био човјек односно нови човјек и роба која се зове здравље је по ниској цијени била доступна цијелој популацији.

Ипак, 30 година пута у капитализам направило је разлике и у овој групи земља.

Потрошња у здравству у % БДП-а

Извор: Свјетска банка и бх заводи за статистику. Напомена: * Тачкаста линија на графикону означава просјечан ниво здравствених трошкова у Европској унији.

Руси троше на  здравство 5,4% своје производње, а  скоро исто као Македонци (6%) и Бјелоруси (6%) које капитализам још није ни окрзнуо.

Једна од посљедних земаља комунистичке  ортодоксије, Куба, има приближно исту потрошњу на здравство као и Њемачка (11,3%), a Кина упола мање (5,15%).

Босанкохерцеговачки ентитети се значајно разликују по степену трошкова које производи здравствени систем.

Српска је у 2017.г. потрошила 10,6%, а Федерација 8,2% БДП-а, док је европски просјек 10% (тачкаста линија на графикону).

Приказани подаци су за 2017.г., у 2018.г. се наставио раст здравствене потрошње у Српској (11,2%), а 2020.г. ће видјети раст не само апсолутно изражених здравствених трошкова, већ и њихов  релативни раст усљед пада БДП-а.

Поједине земље екс СФРЈ попут Србије чак и у условима раста јавног дуга и буџетског дефицита доносе одлуку да кроз повећање плата повећају здравствену потрошњу.

Земље које имају пословну сарадњу са  ММФ-ом увијек морају затражити благослов ММФ-а за такву врсту додатних буџетских трошкова, јер се један велики дио здравствене потрошње финансира  из буџета.

Из истог тога буџета се финансира и враћање кредита ММФ-у и осталим ино повјериоцима.

Подаци о здравственој потрошњи не показују финансијске губитке који су кумулирани у билансима јавних и приватних здравствених установа.

Логика поручује да су ти губици акумулирани претежно у јавним здравственим установама, а не у приватним.

Преко јавног здравства се често демонстрира солидарност у оквиру друштвених  заједница, које су навикле да у здравственој потрошњи не примјењују економске критерије.

Ако бх ентитети жели одржати постојећи ниво здравстевне потрошње можда би се у погледу пословног концепта јавне здравствене установе требале почети угледати на приватне здравствене установе.

Тежња сваког економског и здравственог система је здраво тијело, али и финансијски здраве јавне здравствене  установе.

Драган С. Јовић*

*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.