Став економске струке је да између инфлације тј. раста цијена и количине новца у оптицају постоји позитивна међузависност/корелација.
Ако се на исту количину роба и услуга излије већа количина новца и под претпостаком да је “све остало једнако” тј. да све остало не мијења цијене тј. инфлације би требале порасти.
Ова претпоставка “све остало једнако” (лат. цетерис парибус) је врло честа у економији, она помаже да се односи између варијабли објасне и поједноставе, међутим проблем настаје када та претпостака не одговара реалности тј. када “све остало није једнако” (видјети графикон).
Све до априла 2014.г. односи између инфлације, која је мјерена индексом потрошачких цијена и новчане масе, која са мјери са новчаним агрегатом М3 (M је скраћеница од money), функционишу у складу са економском теоријом.
Корелација између инфлације и раста новчане масе је позитивна, а то значи да раст новчане масе повећава инфлацију, а пад обара.
Коефицијент корелације је средње јак и креће се у интервалу између 0,4 и 0,5 (савршена корелација је када је кофицијент корелације 1).
Међутим од половине 2014.г. ови односи се мијењају, што наводи на закључак да периоди прије и послије њега (плава линија на графикону) више нису исти тј. да претпоставка цетерис парибус- све остало једнако више не важи.
Инфлација и новчана маса у зони евра
(годишња стопа раста, у %)
Извор: ЕЦБ.
Каква се то промјена десила од друге половине 2014.г. у економском систему зоне евра и зашто та промјена дјелује на нелогичан и некономски однос инфлације и цијена већ годинама вјероватно не знају ни у ЕЦБ, јер да знају не би инфлација падала и била негативна (дефлација) при двоцифреној стопи раста новчане масе.
Од почетка пандемије, март 2020.г. до јануара 2021.г. просјечна годишња инфлација у зони евра је готово 0% (или прецизније 0,12%), а просјечна годишња стопа раста новчане масе округло 10%.
У том истом периоду, парадоксално, новчана маса расте (експоненцијално), а инфлација је врло ниска, са тим да ни од половине 2014.г. па до почетка атнипандемијске монетарне политике (март 2020.г.) нема корелације/међузависности у кретању новчане политике и инфлације.
Стара гарда југословенских економиста је инфлацију у контексту великог раста новчане масе (какав постоји годинама у зони евра) поредили са пастом за зубе – када се једном истисне не може се више вратити назад.
Такав њихов став, који није само заснован на економској логици, већ и на економском искуству, пракси и историји, се не потврђује у зони евра већ 7 година узастопно, међутим то не значи да неће бити потврђен, јер се назнаке наглог раста инфлације већ уочавају и у јануару и у фебруару 2021.г. (мада је она још увијек изузетно ниска).
Како је нагло отказао механизам покретања инфлације помоћу раста понуде новца, исто тако нагло може и прорадити, јер економија није и никада неће бити егзактна наука, на начин на који су то све природне науке.
Зато се и каже да је монетарна политика “више умјетност него наука”, што би се за дати период с обзиром да новац у зони евра иде на једну страну, а инфлација на другу, могло протумачити као криза европске “умјетности”, европске монетарне политике и европске економске мисли.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
