Општепознато је да је Црна Гора у врло тешкој дужничкој кризи, а ја ћу у овоме тексту дати своје мишљење о неким њеним монетарним, кредитним и валутним узроцима, као и о посљедицама.
Црна Гора је 2002. једнострано увела евро као једино законско средство плаћања, без сагласности Европске централне банке/ЕЦБ која једино има законско право да штампа евро.
Црна Гора користи евро као службену валуту, није чланица ни ЕУ, а ни зоне евра, а њена централна банка нема право да штампа евро.
Централна банка Црне Горе/ЦБЦГ може помоћи својим банкама давањем дневних кредита, преконоћних кредита и кредита максималне рочности до 180 дана.
ЦБЦГ не може кредитирати домаће банке на рок дужи од 180 дана, јер јој је крајем 2017.г. одузето право да то чини, укидањем кредитора у крајњој нужди (чл. 17 Закона о Црној Гори) који јој је то право давао.
ЦБЦГ може финансирати домаће банке само у страној валути, само ако су неликвидне, али солвентне (губитак није прешао капитал), али при томе мора пазити да и сама не постане неликвидна.
ЦБЦГ не може штампати домаћу валуту (у давна времена то је био перпер, а некада динар ) са обзиром да се она одрекла домаће валуте.
ЦБЦГ не може штампати евро и попут ЕЦБ или ФЕД-а креирати обавезе према самој себи и тако теоријски неограничено кредитирати домаће банке и државу (видјети графикон) , зато што ЦБЦГ нема овлаштења да штампа евро.
ЦБЦГ не може кредитирати ни државу Црну Гору и зато што за то није овлаштена Законом о Централној банци ЦГ.
Бруто јавни дуг у % БДП-а
Извор:ММФ, април 2021.Напомена: За 2020.г. процијена ММФ-а.
Само око 12% дуга Црне Горе је унутрашњи дуг, а остали дуг је у рукама странаца.
Без обзира ко је власник дуга, странац или правно лице из ЦГ, сви дугови су у страној валути пошто ЦГ нема своју валуту.
Сав дуг ЦГ је заправо спољни дуг и његово сервисирање зависи од способности ЦГ да извозом прикупи довољно девиза (долари, еври, франци) или од спремности да разреже више порезе.
Пад црногорске економије у 2020.г. је био око 15%, главни сакупљач девиза, туризам је током године био скоро затворен због пандемије, а на овако велики и дуготрајни економски шок ЦГ није рачунала када је узимала ино кредите.
Како нема властиту валуту ЦГ не може депресијацијом или девалвацијом валуте смањити реалну вриједност свога дуга у домаћој валути и помоћи својој спољној трговини.
Црна Гора је одустајањем од властите валуте и самосталне монетарно-кредитне политике сама себи везала руке и требала је да се деси само једна оваква или слична криза да би након 18 година схватила да је направила огромну грешку одустајањем од монетарног суверенитета.
Црна Гора је недавно посудила 750 милиона евра , a црногорско министарство финансија искрено саопштава да би без тога задужења банкрот био извјестан.
На крају 2020. ЦГ дугује само око 25% мање него Босна и Херцеговина, а наша економија је више него 3 пута већа од црногорске.
Црногорски јавни дуг је око 4,5 милијарди евра и већи је од црногорског БДП-а, а његова релативна вриједност (у односу на БДП) се приближава америчком.
Мало је држава у Европи, па можда и у свијету, које су овако радикално и свјесно саме себи начиниле огромну економску штету.
Државна независност има своју цијену, поготово ако се одустане од независне монетарно-кредитне политике и домаће валуте и ту цијену Црна Гора сада плаћа.
Да је Србија којим случајем остала у државној заједници са Црном Гором сада би она плаћала дио те цијене, а црногорско финансијско бреме сада подједнако носе Кина и Европа.
Овако, цијену одустајања од независне монетарне политике ће платити Црна Гора и то продајом, или издавањем у закуп, преостале државне имовине или европским или кинеским повјериоцима, а то је оптимистичан, а не песимистичан, сценарио.
И српска и босанскохерцеговачка предузећа и банке се морају чувати директне или индиректне изложености према црногорским фирмама како се дужничка криза не би излила изван Црне Горе и како би остала само у Црној Гори.
Држава која неће да дугује својој централној банци у својој валути дуговаће другим државама и њиховим банкама у њиховој валути.
А сваким даном дужничко бреме ће бити све веће и све теже.
Једнострано увођење евра, без сагласности ЕЦБ-а и без могућности добијања кредита од ЕЦБ-а, је де јуре чин монетарне капитулације, а де факто је равно објави капитулације државе.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
