Od ekonomskih reformi u BiH započetih na kraju XX vjeka, a poslije rata 1992 – 1995, očekivalo se da uspostavi efikasniju privrednu strukturu i rentabilnija i produktivnija preduzeća.
Srž ekonomskih promjena činila je privatizacija preduzeća, kojoj je prethodilo pretvaranje državnih firmi u akcionarska društva.
Očekivalo se da će akcionarska društva kao dominantan oblik organizacije preduzeća biti vrlo lako integrisana u postojeći ekonomski sistem, ali pokazalo se da je to potpuno pogrešna pretpostavka.
To je postalo očigledno već 2011. godine kada se Republika Srpska počela zaduživati na finansijskom tržištu kroz emisiju obveznica i trezorskih zapisa.
Dotadašnji udjel prometa akcija u ukupnom prometu na Banjalučkoj berzi odmah je pao na oko 20%, a u godinama poslije toga, kao i u prethodnoj godini, taj udjel je ispod 10%.
Jedan dio akcionarskih društava izašao je sa tržišta (otišao u stečaj), drugi dio se defakto zatvorio, dobio je vlasnike koji su u posjedu većine akcija, a treći se transformisao u neki novi organizacioni oblik.
U nekada velikim akcionarskim društvima, država/entitet, kontroliše 65% akcija, i ne isplaćuje dividende što ionako nizak free float čini još nižim.
Mnogim akcionarskim društvima se upravlja defakto kao preduzećima jednog vlasnika, iako ona i dalje izvršavaju sve obaveze koje su im zakonom o preduzećima određene.
Udjel prometa akcijama u ukupnom prometu na Banjalučkoj berzi a.d. Banjaluka
Izvor: Obrada podataka Banjalučke berze.
U prosjeku akcionarska društva, sa izuzetkom finansijskih institucija, se radije finansiraju eksterno, uzimanjem kredita, nego interno – dokapitalizacijom kroz emisiju akcija.
Akcionarska društva u BiH su nastala po sili zakona, a ne prirodnim putem kroz ukrupnjavanje i ujedinjavanje kapitala velikog broja vlasnika a radi finansiranja velikih ulaganja.
Neprirodan, zakonski obavezan, nastanak akconarskih društava nije donio očekivani novi kvalitet ekonomskom sistemu BiH
Akcionarsko društvo je oblik organizacije preduzeća za kojim uopšte ne postoji dovoljno organske, prirodne, tražnje u BiH.
Preduzeće se registruje u obliku akcionarskog društva samo ako zakon za tu djelatnost tu formu organizacije nalaže inače se biraju predzeća sa jednostavnim formama organizacije, a to su pretežno društva sa ograničenom odgovornošću.
Ambicija razvoja akcionarskih društava bila je velika, ali nije uvažila logiku postepenog razvoja složenijih organizacionih formi preduzeća.
“Zaboravljeno” je i da malom tržištu, poput bosanskohercegovačkog, akcionarska društva nisu prjeka potreba i da bi ona mnogo više pristajala velikom tržištu bivše SFRJ, čiji se nestanak poklopio sa nastankom prvih akcionarskih društava na njenom nekadašnjem tlu.
Ni država i javna uprava nisu zainteresovani da kroz raspodijelu dobiti u akcionarskim društvima u kojima je država (entitet) većinski vlasnik podstaknu razvoj akcionarstva i tržišta akcija.
Danas nakon skoro četvrt stoljeća od početka ekonomskih reformi veliki broj akcionarskih društava postaje relikt jedne velike zablude, isto kao što su zadruge bile relikt socijalizma, iako su one u prosjeku bile solidan oblik organizacije poslovanja.
Akcionarska društva su uvedena u naš ekonomski sistem da bi se privatizovala i prodala državna imovina, a ne zato što je razvoj ekonomskog života to zahtjevao – to se nakon 25 godina mora otvoreno priznati.
