Pod teretom nametnutog i samonametnutog kompleksa niže vrednosti (u odnosu na društva okupljena oko Brisela) većina stanovnika u državama bivše Jugoslavije misli da su greške u ekonomskoj politici svojstvene samo njihovim vladama, a nikako vladama zemalja eurozone, pogotovo ne najvećim zemljama eurozone.
Međutim, kada se podaci koje objavljuje Evropska statistika (Eurostat) stave na papir veličina te zablude, proizašle iz stalnog ponavljanja bez elementarne analize, postaju vrlo očigledne.
Eurozona je formirana 1.januara 1999.godine uvođenjem nove valute, eura, kao valute u kojoj su se obračunavale transakcije, a godinu dana posle i kao efektivnog novca kad je pušten u opticaj papirni i kovani euro.
Ukupni budžetski deficit zemalja eurozone je u 1999.godini bio 1,5% ukupnog bruto domaćeg proizvoda ovih zemalja, što je bio relativno dobar rezultat u vremenu pre i posle uvođenja eura.
Nikada nijedan predstavnik Evropske unije ili eurozone, neće javno saopštiti da je eurozona ekonomski i monetarni blok koji od svog nastanka stalno funkcioniše u uslovima budžetskog deficita.
Ali će ti isti predstavnici, kada dođu u sastavu delegacije koja se bavi ekonomskim pitanjima bivših balkanskih država, uvek upozoravati na budžetski deficit i potrebu da se on neutrališe.
Ekonomska politika, sa eurom kao glavnim stubom, koja iz godine u godinu, već četvrtu deceniju za redom, stalno proizvodi budžetski deficit ne može i ne sme biti uzor ni jednoj državi na Balkanu?
Do rasta budžetskog deficita dolazi nakon izbijanja ekonomskih kriza, od 2008. godine kad se svetska ekonomska kriza uselila u Evropu i od 2020.godine dolaskom pandemije korona virusa (vertikalna linija na grafikonu).
A i u međuvremenu budžet eurozone je u minusu.
Budžetski deficit u % BDP
(1995 – 2022)
Izvor: Eurostat.
Hronični budžetski deficit protivreči ekonomskoj teoriji koja poručuje da u kriznim vremenim zemlje, zbog rasta javne potrošnje, moraju imati bužetski deficit, koji se izlaskom iz krize, zbog smanjenja javne potrošnje i ekonomskog rasta, transformiše u budžetski suficit.
Zato je s aspekta stanja budžeta eurozona od samog svog nastanka u stanju stalne ekonomske krize, pa njeni predstavnici ne bi pogrešili kada bi u nekoj od balkanskih prestonica zapevali poznatu pesmu Južnog vetra (autora Miodraga Ilića, zvanog Mile Bas) koja počinje stihovima: “Ej, od kad sam se rodio, sreće nisam imao.“
Ipak, i takva eurozona neguje ekonomsku politiku koja nekim zemljama više, a nekima manje odgovara ili u kojoj evropski sever pliva bolje od evropskog juga.
Stanovništvom i bruto domaćim proizvodom najveća evropska ekonomija od 2012.godine do 2019.godine nije imala deficit državnog budžeta.
Od 1999.godine Italija ne zna šta je budžetski suficit (višak) i u proseku svake godine ima manjak u budžetu (3,7% BDP), a u 2022. godini je ostvarila budžetski deficit od 8% BDP i za taj iznos je povećan njen javni dug.
Koja balkanska vlada ne bi bila zaljuljana kad bi njeni stanovnici doznali da je država, u vremenu bez ekonomske krize, morala posuditi novac u vrednosti od 8% BDP da bi finansirala budžetske rashode?
Kada se saberu svi budžetski deficiti, a sa obzirom da se oni finansiraju pozajmljivanjem novca, dobije se javni dug koji je na kraju 2022.godine u Italiji bio 142% BDP , a u Nemačkoj više nego dvostruko manji, 66 % BDP.
1999.godine, kada je uveden euro, budžetski deficiti italijanski, nemački i prosečni su isti (krug na grafikonu), a od 2008. godine eurozona i euro stvaraju sve lošiju fiskalnu poziciju eurozone i Italije u odnosu na Nemačku.
Evropu, ekonomski, na okupu drže euro i ECB koja je posvećena njegovom očuvanju, ali fiskalna nedisciplina u koju je Evropa ogrezla, radi protiv eura.
Stalni budžetski deficiti zahtevaju njegovu monetizaciju (štampanje novca), previše novca podiže cene i smanjuje vrednost novca, pa vreme i loša ekonomska politika čine da zajednička evropska valuta postaje kvarljiva roba.
U proseku loša ekonomska politika u eurozoni prikazuje balkanske ekonomske politike u lepšim bojama i stvara novi i maštovitiji prostor za kreatore ekonomske poliitike u Srbiji, Bosni, Crnoj Gori i Makedoniji i što je najbitnije čini naše umišljene ekonomske komplekse niže vrednosti manjima nego na početku ovoga teksta?
