Већ годинама домаћа штампа је крцата насловима из којих се може закључити да ЕУ само што се није распала[1]. Иако ЕУ јесте у дубокој кризи која се огледа у јачању ултрадесничарских и анархо-комунистичких политичких покрета и организација, ријетко се ко пита шта би било са грађанима земаља чланица, па и са грађанима сусједних земаља, ако би заиста до овога и дошло.
Да ли би прошли као грађани СФРЈ и након пар деценија почели да се сјећају ЕУ као нечега што је и поред свих својих слабости, ипак, било добро, а што се никада неће поновити, док би истовремено живјели у „банана републикама“ под патронатом великих сила?
Наравно, прецизан одговор је тешко дати. Међутим, нека кретања из прошлости нам ипак могу помоћи да стекнемо реалну представу куда би поцијепани континент могао да оде.
Како је вјероватноћа тачне прогнозе инверзно пропорционална временском помаку који примјењујемо, нећемо ићи тако далеко у прошлост (нећемо се вратити у 1950-е и развијати неку атернативну историју), нити ћемо се бавити теоријом царинске уније коју је развио велики канадски економиста Јакоб Винер (Jacob Viner), те мислима и теоријама Баласа (Balassa), Линдера (Linder), Мида (Meade) и других економиста-теоретичара чије су мисли уграђане у темеље ЕУ-интеграција. Заправо, много је реалније и једноставније просто се обазрети на искуства земаља које су се задње прикључиле ЕУ, те земаља насталих распадом СФРЈ (коју неки сматрају и „несталном балканском ЕУ“).
Како су класични индикатори који се у штампи често појављују (раст просјечног дохотка као показатељ достигнутог нивоа развоја, те Gini коефицијента као показатеља нивоа социјалног раслојавања), према нашем мишљењу прилично наивни, јер у суштини ради се о показатељима квантитеа, одлучили смо се да користимо покривеност увоза извозом као типичан показатељ квалитета (структурне трансформације привреде).
Искуства земаља Вишеградске групе исказана преко овог индикатора дата су у Табели 1.
Извор: World Bank.
Мислимо да горњу табелу није потребно нарочито објашњавати. Из ње се јасно види да су се све земље Вишеградске групе, током и након прикључења ЕУ трансформисале из нето увозника у нето извозника и то у условима либералне спољнотрговинске политике. Дакле, њихове привреде, иако и даље на далеко нижем нивоу развоја у односу на земаље – старе чланице ЕУ, драматично су повећале своју конкурентност[2] и спремне су за даљи убрзан раст (из развоја у раст).
А ево и искустава земаља насталих распадом СФРЈ (Табела бр. 2)
Извор: World Bank.
Као што се из Табел бр. 2 може видјети, чак и земље настале распадом СФРЈ које су се у међувремену прикључиле ЕУ (Словенија и Хрватска) успјеле су да се трансформишу из нето увозника у нето извознике роба и услуга!
Наравно, код Хрватске је то већим дијелом посљедица трговине услугама (туризам), али општи тренд је јасан и недвосмислен: ближе ЕУ → побољшање текућег биланса.
Да је то заиста тако свједоче чак и искуства двије земље које се још увијек нису прикључиле ЕУ, а које томе мање или више (не)успјешно теже већ скоро двије деценије (Србија и БиХ).
Они који се сјећају ближе прошлости знају да је БиХ до прије 7-8 година спадала у земље лидере на Балкану по брзини приближавања ЕУ, док је Србија била „проблематично дијете“. Од тада ситуација се драматично промијенила. БиХ је започела са застојем у озбиљнијим реформама док је Србија значајно убрзала свој пут. Посљедице ових (политичких) промјена лијепо се могу видјети на графицима 1 и 2.
На њима су поред стварних података (из табел бр. 2) приказани и трендови извучени из прошлости и садашњости, те продужени у будућност (до замишљеног момента пуног покрића увоза извозом, што би се, према подацима за Вишеградску групу требало приближно поклопти са тренутком уласка у ЕУ).
График бр. 1 – Стварни трговински суфицит/дефицит, тренд и пројектовање тренда у будућност за Србију (2004-2022.)
Извор: наша калкулација на основу података из Табеле бр. 2
График бр. 2 – Стварни трговински суфицит/дефицит, тренд и пројектовање тренда у будућност за БиХ (1997-2021.)
Извор: наша калкулација на основу података из Табеле бр. 2
Као што се из горњих графика може видјети, Србија, која је у задњих неколико година направила искорак ка ЕУ, биљежи боље резултате од очекиваних (тренда из прошлости), док су резулати БиХ испод очекиваних (трендова из прошлости). Тако нпр. Србија у 2016. години биљежи дефицит трговинског рачуна од око 7,3% БДП-а, док би, према пројекцији на основу трендова за ову земљу у периоду 2004-2016. (од 2004. јер је у тој години „преломљен“, тј. преокренут тренд раста овог дефицита), дефицит требао да износи око 9,7% БДП-а. У новцу то значи да је извоз Србије у 2016. години био већи за цца 830 милиона евра него што би био да Србија није убрзала свој пут ка ЕУ. Са друге стране, на основу трендова, дефицит трговинског рачуна БиХ је у 2016. години, требало да буде цца 12,85% БДП-а, а у стварности је био око 16,88% БДП-а. Или, другачије речено, захваљујући одсуству позитивног моментума које приближавање ЕУ носи, гори смо чак и од себе самих за извоз вриједан цца 616 милиона евра само у 2016. години.
С обзиром да новац сам по себи не значи ништа, прерачунаћемо те резултате у радна мјеста. Знајући да извоз махом потиче од реалног сектора, те БДП БиХ у 2016. и број радника, једноставном калукулацијом долазимо до податка да је БиХ директно у извозном сектору пропустила да запосли цца 26.100 нових радника, док је укупан број изгубљених радних мјеста у земљи у 2016. години, захваљујући одсуству напретка, износио цца 67.300. Са друге сране, Србија је у 2016. години створила цца 120.000 нових радних мјеста.
Дакле, да закључимо. ЕУ, бар економски и даље „ради“, а проблеми са којима се суочава су прије свега политичке природе. Чак и земље које се данас сматрају „непослушном дјецом“ унутар ЕУ (Мађарска, Пољска) остварују импозантне бенефита од чланства у том пројекту, а тај бенефит се дјелимично остварује већ самим напретком на путу ка ЕУ чланству.
Са друге стране, велика је вјероватноћа да би подјељена Европа била сиромашна Европа. Земље које би настале на развалинама ЕУ врло брзо би постале „банана републике“ којим би манипулисали велики и моћни сусједи попут САД и Русије, а није искључено у скоријој будућности и Кине.
[1] Табеле и графици у овом чланку су преузети из рада: Đogo, M., Vladušić, Lj. (2018), KINDLEBERGER AND MACROMANAGAMENT, JCEBI, Vol.5 (2018) No.1, pp. 51 – 66, док су анализа резултата и закључци у великој мјери подударни са оним изнесеним у колумни: Студенти и ЕУ (Марко Ђого), објављеној 4.11.2017. године на порталу Катера (katera.news)
[2] Наравно, конкурентност је врло сложен појам и не може се сводити на трговински биланс.
