Будућност сваког друштва зависи од квалитета одгоја дјеце, као и од њиховог здравља. Зато је обданиште установа од јавног интереса, а из истог разлога то је и дом здравља, мада се у њему лијече и родитељи дјеце. Ако су услуге обданишта и здравствених установа на високом нивоу, родитељи су сербезни/безбрижни и могу већи дио енергије потрошити на рад. Добре јавне установе подижу продуктивност рада и друштвено богатство.
Веза између обданишта и дома здравља је јасна, ради се о јавним установама. А постоји ли каква веза ове врсте између банака и обданишта?
У јавном мнењу постоји концензус да банке као приватне финансијске установе немају никакве везе са јавним интересом. Исто то мисли и један велики дио економске струке. И једни и други гријеше (видјети графикон).
Један од разлога што банке заиста јесу установе од јавног интереса је структура њихове пасиве. Пасива се састоји од капитала и обавеза. Капитал су средства која је уложио власник. Обавезе су новац које је банци неко посудио; штедиша, држава, друга банка, предузеће …
У бх банкарском сектору однос капитала и обавеза је 13%:87%, на једну јединици капитала долази чак око 7 јединица туђег новца.
У привредним предузећима овај однос је у просјеку пола-пола.
Зато се и каже да су банкарски послови туђи послови – банке раде са туђим новцем. А то је један од главних разлога (не и једини!) због чега банке заиста представљају установе од јавног интереса.
Само држава (тј. овлаштена државна/јавна установа) може дати дозволу/лиценцу за оснивање банке, али не свим оним лицима који то траже.
Државу не занима ко производи нпр. обућу, јер то није јавно, већ приватно добро.
Али, ако се некоме даје дозвола да прима туђи новац (депозите, штедњу) тј. да послује са јавношћу и јавним стварима (новац је законско средство плаћања), при чему је законска обавеза сваког правног лица да има рачун у банци (као и физичког који је у радном односу) поистовјећивање рада банаке са јавним интересом је једини могућ избор.
Као што лоше обданиште може покварити дијете и лоше банкарско пословање може значајно нашкодити економском систему.
Зато држава мора отворити четири ока када даје дозволу за оснивање банака, мора контролисати пословање банака, а требала би размишљати и о томе како банке ставити у функцију економског раста и развоја.
Јер није само јавни интерес примање депозита/штедње.
Питање од јавног интереса је и намјена кориштења кредита.
Јавни интерес је и да онај ко посуди свој новац банци, не изгуби новац. У Њемачкој од 1945.године ниједан штедиша није изгубио нити један пфенинг.
Извођење доказа да је свака банка установа од јавног интереса, попут обданишта, је било врло једноставно и логично.
А у погледу структуре пасиве бх банкарског сектора, штедише и депоненти, за сада, у просјеку могу бити сербезни.
Однос капитала и обавеза бх банака у омјеру 1:7 може неком изгледати велик, али постоје ино банке у којима је овај омјер некада прелазио и 1:20.
Ако је све остало једнако, виши омјер представља ризичнију банку.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
