U nekoliko navrata Srbiji je, da bi se izbegle sankcije Naftnoj industriji Srbije (NIS), sa američke strane nuđeno da nacionalizuje NIS, ili da se barem usmeno obaveže da će izvršiti nacionalizaciju (i samo to bi bilo dovoljno) — Srbija to nije prihvatila, privremeno izuzeće od sankcija (eng. sanctions waiver) je isteklo i američke sekundarne sankcije već počinju da razaraju poslovanje NIS-a u Bosni i Hercegovini.
Gasprom Neft i sa njim povezana pravna lica drže 56% akcija u NIS-u. Ruska strana je, u pokušaju da izbegne sankcije, ponudila da proda 11% akcija američkim investitorima i da se NIS obaveže da će kupovati više nafte iz izvora koji nisu ruski, ali waiver nije produžen (američka strana nije prihvatila ovaj predlog). Sukobljene strane ostale su na istim pozicijama — Amerikanci traže potpun izlazak Rusa iz vlasničke strukture, Rusi takav zahtev ne prihvataju, Srbi nemaju mogućnost da predlože kompromis, a ne žele da nacionalizuju NIS.
U skladu sa dobrim mađarsko-srpskim državnim i ekonomskim odnosima, mađarski MOL će povećati isporuke sirove nafte i naftnih derivata Srbiji, ali transport sirove nafte preko JANAF-a neće moći biti nadoknađen, jer će planirani naftovod Mađarska–Srbija (kao puna kompenzacija za uskraćeni JANAF) biti operativan tek 2028. godine.
Nakon obustave isporuke preko JANAF-a otežano je izvršenje energetskog bilansa Srbije (plana proizvodnje, uvoza, izvoza i potrošnje energije), a Srbija je ostavljena u stanje energetske neizvesnosti — i to dvostrukog karaktera.
Ekonomske sankcije američke Kancelarije za politiku i implementaciju ekonomskih sankcija (Office of Economic Sanctions Policy and Implementation) instrument su moderne spoljne politike SAD, u primeni još od početka Hladnog rata između Zapada i komunizma (12. marta 1947. godine, kada je predsednik Hari Truman u Kongresu SAD predstavio Trumanovu doktrinu, zvanično označivši početak politike obuzdavanja SSSR-a, po američkim istoričarima, predstavlja početak Hladnog rata).
U slučaju NIS-a, sankcije su usmerene na smanjenje prihoda ruskog budžeta iz kojeg se finansira čudni rusko-ukrajinski rat, u kojem ruski gas i dalje prolazi kroz teritoriju Ukrajine ka Evropskoj uniji. Rusija plaća Ukrajini tranzit, EU plaća Rusiji gas (dok EU istovremeno naoružava Ukrajinu, i usput kupuje i ruski LNG), a i jedna i druga zemlja tim novcem — od prodaje gasa i naplate tranzita — finansiraju troškove rata (tako je bilo do 1.januara 2025.godine). Nekada smo se čudili što su nekoliko sati nakon napada Nemačke na SSSR rude iz SSSR-a i dalje bile transportovane železnicom u Nemačku.
Energetski posmatrano, Srbija nije samo zavisna od uvoza sirove nafte (oko 80% potreba zadovoljava uvozom), već i od uvoza gasa — prema energetskom bilansu za 2025. godinu, 90% potreba za gasom zadovoljava se uvozom koji se najvećim delom doprema iz Rusije, ide dnom Crnog mora, a preko Turske i Bugarske ulazi u Srbiju (Turski tok). Kupuje se gas i od drugih dobavljača, ali je diverzifikacija izvora snabdevanja veoma niska.
To je ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne želi da nacionalizuje NIS i time obezbedi nastavak transporta sirove nafte preko JANAF-a, a postoji i drugi — koji proizilazi iz usklađivanja državne spoljne politike.
Prodaja NIS-a ruskom investitoru i celokupna gasna logistika (izgradnja skladišta gasa u Banatskom Dvoru) ugovoreni su u godini kada je južna srpska pokrajina proglasila nezavisnost. Srbija i Ruska Federacija povezane su ne samo energetski i ekonomski, već i geopolitički.
Srbija je tražila novi dugoročni sporazum o isporuci ruskog gasa — obećan je trogodišnji ugovor, ali je danas stigla informacija da će ugovor biti oročen samo do kraja ove godine. To je poslovni manevar druge ugovorne strane, kojim se oteže potpisivanje dugoročnog ugovora, a koji će verovatno biti potpisan, ali pre toga Ruska Federacija želi da osigura svoj poslovni interes u NIS-u i da obezbedi da eventualna vlasnička transformacija bude izvršena u skladu sa njenim interesima.
Hipotetički, šta bi bila veća šteta po Srbiju — prekid transporta sirove nafte preko JANAF-a i gubitak stranih tržišta naftnih derivata, ili prekid isporuke ruskog gasa?
Nakon zatvaranja JANAF-a, Srbija će diversifikovati svoj uvoz sirove nafte, povećaće i uvoz naftnih derivata, i tražnja za ovim energentom će najvećim delom biti zadovoljena — uz veće troškove, jer se sirova nafta transportuje drumskim saobraćajem, a ne naftovodom, i jer se dodatni naftni derivati uvoze.
Prekid isporuke ruskog gasa momentalno bi usmerio Srbiju na potrošnju zaliha. Skladište Banatski Dvor imaće kapacitet od 750 miliona kubnih metara gasa u novembru 2025. godine (planirano je da do kraja 2026. kapacitet bude proširen na 1,5 milijardi kubnih metara gasa), a istovremeno bi Srbija morala da počne da uvozi mnogo skuplji tečni prirodni gas (u LNG terminalu u Grčkoj Srbija ima rezervisan kapacitet od 300 miliona kubnih metara gasa), poveća uvoz gasa iz Azerbejdžana (za 2025. godinu predviđena je isporuka od 151 milion kubnih metara gasa) i kupuje dodatne količine prirodnog gasa u Mađarskoj.
Ali sve to teško da bi zadovoljilo uvozne potrebe za gasom, koje su u 2025. godini projektovane na 2,43 milijarde kubnih metara, a koje ni u 2026. godini neće biti manje.
Najveći potrošači gasa su industrija (skoro 50% ukupne potrošnje) i stanovništvo (skoro 30% ukupne potrošnje), i u slučaju privremeno ograničenog, racionalisanog snabdevanja, teret energetske tranzicije najviše bi podnela ova dva sektora.
Finalna potrošnja gasa u Srbiji u 2023. godini
Izvor: www.iea.org
Srbija je energetski dvostruko zavisna — zavisi od sirove nafte koja dolazi preko JANAF-a sa zapada i od gasa koji dolazi sa istoka — ali bi lakše podnela transport sirove nafte cisternama i dodatni uvoz naftnih derivata, nego prestanak snabdevanja ruskim gasom kroz Turski tok?
Po svemu sudeći, Ruska Federacija će odrediti smer u kojem će se razvijati ekonomske sankcije nametnute NIS-u — odbijanje Gasprom Nefta da proda značajniji udeo u NIS-u, nemogućnost države Srbije da nametne takvo rešenje i odustajanje od nacionalizacije NIS-a stavljaju Rusku Federaciju u poziciju kreatora jednog velikog dela kratkoročne srpske ekonomske sudbine?
