Krajem marta 2020. godine pisali smo o slobodnim deviznim rezervama Centralne banke Bosne i Hercegovine (CBBiH), kada smo ukazali na ogroman neiskorišćen novčani potencijal kojim raspolaže CBBiH, a koji bi mogao biti iskorišćen za kreditiranje pravnih lica u Bosni.
Od tada do danas prošle su četiri i po godine, a CBBiH nije uspostavila nikakve kratkoročne ili dugoročne dužničko-poverilačke odnose sa bankama, vladama i javnim sektorom u Bosni i Hercegovini, jer joj to, kroz izmene Zakona o CBBiH, Parlamentarna skupština Bosne i Hercegovine nije omogućila.
Da se podsetimo, slobodne devizne rezerve nazivaju se “slobodnim” jer ih CBBiH može koristiti, a da pri tome ne ugrozi pravilo valutnog odbora (član 31 Zakona o CBBiH), prema kojem neto devizne rezerve CBBiH (bruto devizne rezerve CBBiH umanjene za devizne obaveze) moraju biti veće od obaveza CBBiH u domaćoj valuti, odnosno od monetarne pasive.
Razlika između neto deviznih rezervi CBBiH i monetarne pasive, slobodne devizne rezerve, su u proleće 2020. godine iznosile 883 miliona KM.
Ipak, to nije motivisalo nikoga u Bosni, pa ni državni parlament, da pokrene inicijativu za izmene Zakona o CBBiH, kojima bi se omogućilo korišćenje barem dela ovih novčanih sredstava na bosanskom tržištu.
Korišćenje slobodnih deviznih rezervi moglo bi se vršiti prema principima na kojima posluje Centralna banka Republike Kosovo, čiji smo način poslovanja sa kosovskim bankama i kosovskom vladom objasnili u prethodnom tekstu – ona pozajmljuje novac bankama na kratak rok i kupuje obveznice i trezorske zapise Vlade Kosova na sekundarnom tržištu.
Na isti način mogla je, i još uvek može, da posluje i CBBiH, ali samo pod uslovom da državni parlament izmeni Zakon o CBBiH i dozvoli CBBiH da pozajmljuje novac unutar Bosne, a ne isključivo u inostranstvu, kako to čini poslednjih gotovo 30 godina.
Slobodne devizne rezerve prošle su kroz mnogobrojne uspone i padove (videti grafikon), od kojih su neki, gledajući unazad, bili vrlo izraženi i dramatični.
Polovinom 2022. godine Evropska centralna banka (kao i pre nje Federalne rezerve) počela je da povećava kamatne stope, što je oborilo cene obveznica koje čine glavni deo deviznih rezervi u većini centralnih banaka.
Pad cena obveznica smanjio je tržišnu vrednost deviznih rezervi, pa su na kraju 2022. godine slobodne devizne rezerve CBBiH bile na najnižem nivou od 2013. godine.
Istovremeno, CBBiH ostvarila je dobit od svega 13 miliona evra (CBBiH, Godišnji izveštaj za 2022, strana 69).
Slobodne devizne rezerve CBBiH u milionima konvertibilnih maraka
(avgust 1997 – novembar 2024)
Izvor: Portal CBBiH, www.cbbh.ba, Obrada: Bife.ba.
Najbolji pokazatelj negativnog uticaja rasta kamatnih stopa ECB na vrednost obveznica i devizne rezerve CBBiH tokom 2022. godine je neto promena u fer vrednosti dužničkih hartija od vrednosti kroz ostalu sveobuhvatnu dobit (stavke koje su ili koje se mogu naknadno preneti u dobit ili gubitak), koja je na kraju 2022. godine bila negativna u iznosu od 154,4 miliona evra (CBBiH, Godišnji izveštaj za 2022, strana 69).
Zahvaljujući inteligentnoj transformaciji strukture deviznih rezervi, teška vremena su prošla.
U 2023. godini CBBiH ostvarila je neto dobit od 142,2 miliona evra (CBBiH, Godišnji izveštaj za 2023, strana 68), a nastavak rasta prinosa na devizne rezerve doveo je slobodne devizne rezerve do vrhunca.
U novembru 2024. godine slobodne devizne rezerve bile su najviše u istoriji bosanskog centralnog bankarstva 685 miliona evra (1,34 milijarde KM).
Da se ovako nešto desilo u Srbiji, ne bi se postavljalo pitanje da li treba upotrebiti taj novac, već samo kako ga treba upotrebiti.
Međutim, u Bosni svi ćute, kao da se Zakon o CBBiH ne može promeniti, i kao da u Ustavu BiH (član 7, stav 1) nije zapisano:
Nadležnosti Centralne banke odrediće Parlamentarna skupština. Međutim, u periodu od šest godina od stupanja na snagu ovog Ustava, Centralna banka neće moći davati kredite štampanjem novca, i u tom pogledu će funkcionisati kao valutni odbor. Nakon tog perioda, Parlamentarna skupština može tu nadležnost dati Centralnoj banci.
Šta činiti sa slobodnim deviznim rezervama, kada je i sam ustavotvorac odlučio da valutni odbor mora trajati samo do 2001. godine (ustav je donesen 1995), a posle toga ne mora?
Spomenik kralju Tvrtku I Kotromaniću postavljen je najpre u Sarajevu, avgusta prošle godine, a potom u Banjaluci, oktobra ove godine, kako bi se kroz prisvajanje ovog srednjovekovnog vladara (bilo od strane Bošnjaka, bilo od strane Srba) simbolično, a kasnije i stvarno, pokazalo kome pripada država Bosna i Hercegovina.
Istoričari se razlikuju u mnogim bitnim detaljima Tvrtkove vladavine, ali u jednom su saglasni – u njegovo vreme (kao i pre i posle njega) u Bosni se kovao srebreni i zlatni novac, a on nikoga nije pitao sme li ili ne sme kovati novac.
Simbol nezavisnosti jedne države, u ekonomskom i monetarnom smislu, nije neki davni kralj sa te teritorije (koji nije poznavao nijednog čoveka srpske ili bošnjačke nacionalnosti), niti njegov spomenik (na konju ili na postolju), već pre svega pravo da se samostalno, bez odobrenja, izdaje sopstveni novac
Ako CBBiH, da bi emitovala konvertibilnu marku, mora prvo kupiti evre od neke komercijalne banke (ili na drugi način pribaviti evre), tj. mora dobiti odobrenje za izdavanje novca, onda je, sa aspekta monetarnog suvereniteta, srednjovekovna Tvrtkova država bila naprednija od savremene Bosne.
Ali možda oni koji su postavili spomenik kralju Tvrtku, u Sarajevu i Banjaluci, to nisu učinili samo iz poštovanja prema prošlosti, već i kako bi u nekoj kasnijoj fazi svoje istorijske i nacionalne evolucije postavili pitanje zašto CBBiH ima “vezane ruke”, dok, na primer, Centralna banka Republike Kosovo nema?
Hrvatski političari u Bosni, za razliku od srpskih i bošnjačkih, nisu preterano zainteresovani za simboliku pripadnosti kralja Tvrtka I Kotromanića.
Njima je možda važnije što veliki deo najvećih uvoznih preduzeća ima sedište na teritoriji na kojoj oni dobijaju izbore?
Još važnije im može biti što ta preduzeća prilikom uvoza robe plaćaju jedan evro po kursu od 1,95 KM, a ne više, tj. skuplje?
Ako je ovo tačno, onda hrvatski političari možda bolje razumeju principe vladavine kralja Tvrtka I Kotromanića, iako se za njega ne bore niti mu podižu spomenike – na konju, ili bez konja.
