Određivanje kapitalizovanosti banke, ili bankarskog sektora, na bazi odnosa između nekog, prema zahtevima regulatora usklađenog kapitala (CET, Tier 1, regulatorni kapital) i rizične aktive banaka, tj. aktive koja je usklađena sa rizicima, nije jedini način merenja sposobnosti banke da preuzme na sebe (na kapital) gubitke u poslovanju i da zaštiti sredstva poverilaca (deponenata i kreditora).
Prema višegodišnjoj poslovnoj praksi velikih međunarodnih banaka, regulatorni kapital od 8% u odnosu na rizičnu aktivu bio je dovoljan za pokriće gubitaka u kriznim situacijama, a pošto se međunarodni dogovori o kapitalu (Basel I, Basel II i Basel III) uvek kroje po potrebi velikih međunarodnih banaka, a primenjuju i na male banke, u nekim zemljama preovladalo je uverenje da to nije dovoljna količina kapitala koja bi garantovala da će u periodima rasta gubitaka banaka njihovi poverioci biti zaštićeni.
Kada gubici prevaziđu ukupni kapital banke iskazan u bilansu banke, gubitak se preliva i na sredstva koja su banke pozajmile / koja predstavljaju obaveze banaka – nesolventna banka „jede“ imovinu svojih poverilaca.
Odgovora na pitanje kako dodatno garantovati bezbednost depozita i štednje u bankama ima više, a u osnovi oni se svode na dva rešenja – prvo koje izlaz traži u sveobuhvatnijem merenju stope kapitala i drugo koje povećava adekvatnost kapitala u odnosu na minimalno propisanu od strane Bazelskog komiteta za bankarsku superviziju (razni zaštitni slojevi kapitala nisu predmet ovog teksta).
Uvođenje finansijske poluge kao mere kapitalizacije eliminisalo je rizičnost aktive kao kriterijum za određivanje kapitala koji je prikladan preuzetim rizicima – poluga se dobija kao količnik osnovnog kapitala (Tier 1) i ukupne, sirove, izloženosti banke u kojoj rizičnost aktive ne igra apsolutno nikakvu ulogu.
Izloženost banke predstavlja zbir ukupne bilansne aktive i vanbilansne aktive koja se koriguje sa faktorima konverzije zavisno od vrste vanbilansne izloženosti, pri čemu su faktori konverzije jednaki za sve banke – nema diskrecije u određivanju rizičnosti aktive, koja kroz interne modele banaka pravi velike razlike u oceni rizičnosti aktive, i po osnovu toga veličini regulatornog kapitala.
I osnovni kapital (Tier 1), koji se koristi za izračunavanje finansijske poluge, izračunava se po jednakim pravilima za sve banke, i dvostruko odsustvo diskrecije daje podatak – finansijsku polugu, određenu na minimalno 3% od strane Bazelskog komiteta.
Tri jedinice kapitala „dižu“ 100 jedinica aktive, u koju su uključeni i njeni vanbilansni ekvivalenti – otuda u nazivu finansijske poluge proističe analogija sa polugom.
Minimalna stopa kapitala, 31.12.2024.
Izvor: www.hnb.com, www.abrs.ba, www.fba.ba
Cilj regulatora, posebno onoga koji nije siguran u kvalitet svoje regulacije, uvek je što veći kapital kako god mereno, a to je suprotstavljeno ciljevima banaka – njihov interes je da rade sa što manje kapitala, zato što je on najskuplji izvor finansiranja. Akcionari zahtevaju mnogo veći povrat na kapital od poverilaca banke, a što je kapital manji, veći je očekivani povrat na njega (videti tekst Uzroci rast profitabilnosti banaka u Srbiji – Formula uspeha).
U oba dela Bosne i Hercegovine regulator je odredio da minimalni iznos finansijske poluge bude 6%, dvostruko veći od propisanog međunarodnog minimuma – možemo li pretpostaviti koji je razlog tome?
Kapital banke služi za pokriće neočekivanih gubitaka, očekivani gubici / troškovi se pokrivaju iz poslovanja banke, redovnih prihoda, a pošto su neočekivani gubici u zemljama u razvoju, zbog nižeg stepena primene propisa i veće neizvesnosti, uvek po mišljenju regulatora viši nego u razvijenim zemljama, regulator je odlučio da za svaki slučaj udvostruči finansijsku polugu.
Tako je urađeno i sa odnosom regulatornog kapitala i rizične aktive (ukupne izloženosti riziku); svetski standard je minimum od 8%, a u Bosni i Hercegovini on je 12%.
U Hrvatskoj banke rade sa finansijskim leveridžom od 3% i regulatornim kapitalom od 8% – za isti obim poslovnih aktivnosti merenih ukupnom izloženošću banaka, bosanske banke moraju imati minimalno 100% više osnovnog kapitala (Tier 1) od hrvatskih i za 50% (12/8–1) više regulatornog kapitala u odnosu na rizičnu aktivu.
Ovakva stroga regulacija direktno pogoduje poveriocima – njihova imovina u bankama ima veći stepen zaštite – ali ona sputava poslovnu aktivnost banaka, jer moraju držati značajno više kapitala u poređenju sa svojom imovinom nego što bi to bile obavezne da se na njih primenjuju međunarodni, a ne lokalni, standardi regulisanja banaka.
U narednom tekstu ćemo videti kako je, i da li je, ovaj problem rešen u novom bosanskom bankarskom zakonodavstvu – oba entiteta su ove godine izmenila zakone o bankama.
