Ekonomskoj politici u Srbiji se spočitava visok javni dug i u vezi toga njegova održivost, a odgovor kreatora ekonomske politike je bio i jeste da on nije visok i da je održiv, pa se postavlja pitanje koji od ovih stavova je usklađen sa zvaničnim ekonomskim podacima?
Neposredno posle agresije NATO pakta na Srbiju 2000. godine Srbija je imala javni dug od 14,1 milijardu evra, a u poređenju sa veličinom ekonomije to je predstavljalo 180% BDP-a , i logično ovakav, relativno posmatrano visok, javni dug prouzrokovan je prevashodno smanjivanjem srpske ekonomije zbog ratnih razaranja (u 1999. godini pad BDP od 10%), ali i dejstvom ekonomskih sankcija koje su pratile Srbiju u najvećem delu poslednje decenije 20. veka.
Nikada posle toga javni dug Srbije nije bio tako visok, ali nije čudno da se nakon što je 2008.godine dostigao minimum od svega 25,8% BDP Srbija, već sledeće godine, morala obratiti MMF-u i pozajmiti od njega jednu milijardu specijalnih prava vučenja (SDR), a u 2010. godini još trećinu toga iznosa (krajem 2009. jedan SDR je vredeo 1,56 USD, a u decembru 2010. 1,54 USD).
Odgovor na pitanje, zašto je Srbija bila prinuđena da se obrati MMF-u kada je javni dug bio vrlo nizak u apsolutnom iznosu, ispod 10 milijardi eura, i ispod 30% BDP, vezan je za stanje u kojem se tada nalazila cela svetska ekonomija.
Ekonomska kriza koja je tada harala svetom obeshrabrila je strana privatna pravna lica da investiraju i pozajmljuju novac Srbiji, strani investitori su započeli povlačenje novca iz Srbije (to je tada bio opšti trend i nije vezan samo i isključivo za Srbiju), a pad ekonomske aktivnosti je bio tako visok (-3,1% u 2009. godini) da Srbija nije mogla da samostalno generiše dovoljno prihoda radi izmirenja obaveza po javnom dugu i da istovremeno održi ekonomsku i finansijsku stabilnost i jedino rešenje njenog ekonomskog rebusa bilo je obraćanje MMF-u.
Kada privatni investitori ne žele da državama posuđuju novac i još povlače novac koji su uložili jedina adresa na koju se zemlje koje pripadaju zapadnoj hemisferi mogu obratiti je MMF.
Pošto je Srbija tih godina prolazila kroz jedan proces koji se naziva iznenadan prestanak priliva kapitala (sudden stop), a koji se može ponoviti, ocena o tome da li je postojeći nivo javnog duga, koji već skoro 10 godina opada i koji je prošle godine bio svega 47,4% BDP, visok ili nizak zavisi od tokova kapitala prema Srbiji i iz Srbije.
Javni dug Srbije (u % BDP) i udeo spoljnog duga u ukupnom javnom dugu
Izvor: NBS i Ministarstvo finansija Srbije.
Statički posmatrano srpski javni dug je ispodprosečan, istorijska retrospektiva kazuje da je bankrot moguć i na mnogo nižem nivou javnog duga, a dinamički posmatrano investicioni kreditni rejting pruža Srbiji još uvek, i pored velike i neočekivano duge društvene drame koja traje, investicioni kredibilitet i zaštitu koju nikada pre u svojoj istoriji nije imala.
Dilemu, da li je javni dug od 38,9 milijarde eura visok ili nizak, da li li Srbija nisko ili visoko zadužena država, treba staviti u kontekst pre svega ekonomskog rasta, usko vezanog za tokove kapitala, a koji je u proseku od 2013.godine bio 2,7% realno godišnje i sve dok je on pozitivan i značajno iznad nule Srbija ne bi trebalo da oseti teret servisiranja javnog duga.
Da li je srpski javni dug održiv zavisi na prvom mestu od rasta srpske ekonomije čija je jedna od determinati spoljni dug, i zato kada se priliv kapitala u Srbiju počinje smanjivati tek tada će javni dug postati teret za srpsku ekonomiju, bez obzira što je on u odnosu na BDP relativno nizak.
Sve dok su stranci spremni da investiraju u Srbiju izmirenje obaveza po javnom dugu i njegovo refinansiranje će se odvijati bez ikakvih problema i saglasno tome društvena stabilnost i sigurnost su temelji srpske ekonomske politike – one podstiču finansiranje rasta i razvoja srpske ekonomije na privatnoj i stranoj osnovi, bez restrikcija koje državi nameće iznuđena saradnja sa MMF-om.
Sa aspekta javnog duga, koji je pretežno, i sve više, u stranim rukama (72% na kraju 2024. godine), opreznost, suzdržanost i promišljenost koju današnja Srbija ispoljava u spoljnoj politici je nužno potreban uslov ekonomskog rasta i razvoja Srbije, kako bi se održalo i unapredilo poverenje stranih investitora od kojih Srbija, preko spoljnog duga, i dalje ekonomski zavisi, kao i ogromna većina malih ekonomija u razvoju.
Poverenju stranih investitora u Srbiju doprinosi i kretanje u samom društvu, pored njegovog odnosa prema okruženju, i stoga bi rasplet društvenih nesporazuma koji traju mesecima povoljno uticao na perspektive javnog duga koji je u poređenju sa BDP najniži u poslednjih 12 godina.
