U pojedinim segmentima izuzetno aktivna strategija promovisanja i podsticanja što veće upotrebe dinara u ekonomskom sistemu Srbije dala je izuzetno dobre rezultate, ali pojedini pokazatelji stepena dinarizacije nalažu kritičko preispitivanje makroekonomskih uslova u kojima se ova formalna strategija dinarizacije (koja predstavlja neformalnu strategiju deevrizacije) sprovodi.
Od 2012. godine kada su Narodna banka Srbije i Vlada Srbije odlučile da započnu aktivnu i formalnu politiku podrške dinaru, pa do kraja prvog tromesečja tekuće godine, udeo dinarske štednje stanovništva u ukupnoj štednji povećan je sa 2% na 9,6%.
U istom ovom periodu strategija dinarizacije dala je vrlo dobre rezultate generalno na celom tržištu depozita i kredita – za oko 20 procentnih poena povećan je udeo depozita i kredita u ukupnim novim ugovorima o depozitima i kreditima.
U skoro 80% novih kredita dinar je valuta ugovaranja – ovaj podatak, zajedno sa prethodno navedenim, predstavlja najveće dostignuće strategije dinarizacije bankarskog sektora Srbije, ali postoje i statistike o još uvek krajnje neravnopravnom i nepovoljnom položaju dinara kao zakonskog sredstva plaćanja u Srbiji, u odnosu na evro koji nije zakonsko sredstvo plaćanja.
Pođimo od javnog duga – i nakon 13 godina svega 20% javnog duga Srbije je u dinarima, a rast udela dinarskog javnog duga Srbije sa 19,1% na 22,5% slab je rezultat, ako znamo da je prva desetogodišnja državna dinarska obveznica emitovana pre 11 godina, a od polovine 2021. dinarske obveznice su uključene u indeks JP Morgan Chase.
Obaveze u stranoj valuti u ukupnim obavezama srpskih banaka bitno su smanjene, ali i dalje više od 50% poverilaca pozajmljuje bankama u devizama, a u nekim zemljama koje uopšte nemaju strategiju podsticanja upotrebe svoje valute, obaveze u stranoj valuti su kudikamo manje.
U bosanskim bankama 40% od ukupnih obaveza odnosi se na stranu valutu. Bosna nema apsolutno nikakvu formalnu strategiju „proterivanja“ evra iz bilansa banaka, međutim tražnja za konvertibilnim markama veća je od tražnje za dinarima.
U poređenju sa Bosnom, Srbija je još u nepovoljnijoj poziciji ako se posmatra udeo strane valute u kreditnom poslovanju, koji je u Srbiji 57%, a preko Drine 31%.
Kako objasniti bosanski uspeh u čišćenju bilansa od evra u okolnostima nepostojanja državne strategije podrške sopstvenoj valuti, i slabije rezultate u Srbiji čije državne institucije više od 10 godina aktivno rade na povećanju udela dinara – sa kojim se makroekonomskim varijablama ova nelogičnost sa aspekta pasivno-aktivne ekonomske politike deevrizacije može dovesti u vezu?
Srpska i bosanska ekonomija se u mnogome razlikuju, postoje određena slična obeležja, kako pozitivna tako i negativna. Od sličnih negativnosti izdvaja se dugotrajni deficit tekućeg računa platnog bilansa – i jedna i druga država su neto uvoznici novca i kapitala – to je najprostija definicija predmetnog deficita.
Strana valuta u bankama Srbije
Izvor: Narodna banka Srbije.
U ekonomskoj teoriji, kojoj sledi praksa vlasti koje žele da ponište deficit tekućeg računa, preporučuje se promena deviznog kursa kao mera ekonomske politike za platnobilansno uravnoteženje – zapravo, nad svakom ekonomijom koja godinama loše posluje u odnosu sa inostranstvom nadvija se senka devalvacije (u zemljama koje imaju fiksni devizni kurs – Bosna), odnosno depresijacije (u zemljama koje imaju varijabilni devizni kurs – Srbija).
Već godinama se, bez obzira na njegovu promenljivost, devizni kurs u Srbiji, intervencijama Narodne banke Srbije, a uz podršku Vlade Srbije i MMF-a, održava na nivou od oko 117 dinara za jedan evro – čim jedna od ove tri institucije odluči da je vreme za njegovu promenu (depresijaciju), konsenzus o de fakto fiksnom deviznom kursu i de jure varijabilnom se narušava i preti gubicima onim licima koja potražuju u dinarima.
U Bosni se devizni kurs ne može promeniti preko noći, za to je potrebno proći proceduru izmene Zakona o CBBiH u kojem je definisana, fiksirana, vrednost deviznog kursa konvertibilne marke u odnosu na evro – zato su potraživanja u konvertibilnim markama bezopasnija od potraživanja u dinarima, i iz tog razloga zemlja koja se „ne bori“ protiv evra brže čisti svoje bilanse od evra, nego zemlja koja „se bori“ protiv evra.
Brža deevrizacija u Bosni nego u Srbiji je posledica očekivanja o promeni deviznog kursa, koji se u Srbiji menja na dnevnom nivou, a u Bosni je zakonom fiksiran.
Tržište u Srbiji očekuje promenu deviznog kursa domaće valute u odnosu na evro, u Bosni ne – ovakva očekivanja, uzrokovana režimom deviznog kursa, povećavaju tražnju za evrom u Srbiji, a smanjuju u Bosni.
Srbija se grčevito i odlučno, nekada sa većim, a nekada sa manjim uspehom, bori za svoju ekonomsku budućnost. Bosna je većinu odluka o vrsti valute u kojoj se ugovaraju bankarski poslovi prepustila dogovoru ugovornih strana.
Narodna banka Srbije bankama koje ugovaraju dinarske kredite u okviru garantne šeme (po kamatnoj stopi za 0,5 procentnih poena nižoj od maksimalne) povećava naknadu koju im plaća na obaveznu rezervu za 0,5 procentnih poena – u Bosni ništa slično ne postoji.
Srbija ulaže puno vremena, energije, ljudi i znanja da dinar postane što više, u pravom smislu, zakonsko sredstvo plaćanja u Srbiji – u Bosni se na podršku konvertibilnoj marki ne troše ni vreme, ni energija, ni ljudi.
Glavna poruka Kamijevog Mita o Sizifu je da je život, zbog svoje ovozemaljske prolaznosti, apsurdan, ali da ga vredi živeti.
Sizif večno gura kamen, baš kad stigne do vrha, on se skotrlja nazad, i apsurdan napor kojim se ne može ostvariti krajnji cilj se ponavlja.
Srpskom strategijom dinarizacije se nikada neće moći postići puna nadmoćnost dinara nad evrom – evro (ili neka druga strana valuta) nikada neće biti istisnut iz ekonomskog sistema Srbije, jer je Srbija zemlja hroničnog deficita tekućeg računa platnog bilansa – bila je to pre nje i Jugoslavija, i stara i nova.
Srbija čak, neće kao Sizif nikada ni stići do vrha planine, ali Srbija kao ni Sizif ne odustaje, iako je napor uzaludan i sa praktičnog aspekta besmislen i apsurdan, jer do krajnjeg cilja se nikada ne može stići – puna dinarizacija.
I baš u toj pobuni protiv apsurda nalazi se sloboda – ljudska, ekonomska i bilo koja druga – i zato je srpska formalna strategija dinarizacije pobednička ekonomska politika, a bosanska spontana „politika deevrizacije“, s glavnim osloncem na fiksni devizni kurs, gubitnička.
