Iz današnje perspektive, veoma je teško zamisliti situaciju u kojoj ekonomija SAD funkcioniše gotovo bez ikakvog deficita u spoljnoj trgovini sa ostatkom sveta. Upravo u takvim uslovima poslovala je američka ekonomija pre više od 50 godina.
Tokom šezdesetih godina prošlog veka, Sjedinjene Američke Države imale su suficit u robnoj razmeni sa ostalim zemljama — više su isporučivale robe i usluga ostatku sveta nego što su od njega kupovale.
Takva situacija se ubrzano menjala, pa je već krajem sedamdesetih, posle dva naftna šoka (kada su izvoznici nafte, pretežno arapske zemlje, odlučili da povećaju cenu sirove nafte), američka ekonomija ušla u spoljnotrgovinski deficit.
Deficit je u prvoj polovini osamdesetih nastavio da raste i 1985. godine dostigao je čak 122 milijarde dolara, pa je američka vlada odlučila je da interveniše i ubedi svoje glavne spoljnotrgovinske partnere da pomognu u ispravljanju ove velike i rastuće neravnoteže u trgovini.
Kako je tadašnja američka administracija uspela da do 1991. godine značajno smanji deficit u spoljnoj trgovini robom i uslugama?
Da li je, poput savremene administracije predsednika Donalda Trampa, uvodila carine, ili je koristila drugačije metode?
Administracija Ronalda Regana, tačnije njegovi ekonomski savetnici Džejms Bejker i, pre njega, Martin Feldstin, zaključili su da je glavni uzrok pogoršanja američke pozicije u međunarodnoj trgovini previše jak dolar.
Do toga je došlo usled intenzivne borbe protiv inflacije, koja je zahtevala rast kamatnih stopa, što je povećalo tražnju za dolarom i time ojačalo njegovu vrednost u odnosu na valute glavnih trgovinskih partnera.
Posledica jakog dolara — čiju vrednost merimo pomoću dolarskog indeksa — bili su skuplji američki izvoz i jeftiniji uvoz, što je dodatno povećalo trgovinski deficit.
Uzroci i posledice Plaza sporazuma iz 1985. godine, dolarski indeks i trgovinski deficit SAD (1980–1992)
Izvor: BoE i Investing.com. Vertikalna linija označava datum potpisivanja Plaza sporazuma. Rast dolarskog indeksa je jačanje dolara.
SAD su uspele da ubede svoje glavne trgovinske partnere – Japan, Nemačku, Francusku i Veliku Britaniju – da dozvole jačanje svojih valuta u odnosu na dolar, kako bi se ispravila velika neravnoteža u trgovini.
Ovaj sporazum, jedinstven u ekonomskoj istoriji, kojim je dogovorena dobrovoljna aprecijacija jena, marke, funte i franka, potpisan je 22. septembra 1985. godine u jednom njujorškom hotelu, i po njemu je dobio ime – Plaza sporazum (Plaza Accord).
U narednih sedam godina sporazum je ostvario svoje ciljeve, a pomenute zemlje izbegle su dodatni trgovinski pritisak SAD.
Ovo kratko podsećanje pokazuje da trgovinski rat koji vodi savremena američka administracija nije bez presedana.
Ubeđivanjem država sa ograničenim suverenitetom (Japan i Nemačka)– pa čak i nuklearnih sila poput Francuske i Velike Britanije – moguće je ostvariti ciljeve ekonomske politike i bez povećanja carina i bez trgovinskog rata.
U fokusu javnosti i medija danas jesu carine i kontracarine, ali ne treba isključiti mogućnost, ili bar pokušaj, dogovornog slabljenja dolara po uzoru na Plaza sporazum u bliskoj budućnosti, a možda je taj proces već u toku?
Nastojanja SAD da radikalno poprave svoju ekonomsku poziciju će se nastaviti, jer su samo tokom prošle godine akumulirale trgovinski deficit od skoro hiljadu milijardi dolara – najveći iznos otkako postoji američka ekonomija.
