Digitalni evro je projekat Eurosistema (Evropska centralna banka i nacionalne centralne banke zemalja evrozone) kojim bi građanima i preduzećima, odnosno nebankarskom sektoru, bilo omogućeno da drže novac centralne banke u digitalnom obliku, a ne, kao što je sada slučaj, prvenstveno u obliku fizičke gotovine.
O njegovoj konačnoj emisiji još nije odlučeno.
Za razliku od žiralnog ili bankarskog evra, koji se nalazi na računima klijenata komercijalnih banaka i koji predstavlja obavezu komercijalnih banaka prema vlasnicima računa, digitalni evro predstavljao bi direktnu obavezu Eurosistema prema njegovom vlasniku.
Žiralni evro je, dakle, pasiva (obaveza) komercijalne banke prema deponentu, dok bi digitalni evro bio pasiva (obaveza) Eurosistema prema njegovom vlasniku.
Postoji važna razlika i u emisiji žiralnog i digitalnog evra.
Ako komercijalna banka odobri klijentu kredit od 10.000 evra, istovremeno mu odobrava i depozit u istom iznosu, čime se povećavaju i aktiva i pasiva banke; ΔK = ΔD, gde je (K) kredit, a (D) bankarski depozit.
Digitalni evro ne bi mogao biti emitovan na ovaj način, jer komercijalne banke ne bi bile njegov emitent, već Eurosistem.
Njegov najbliži ekonomski pandan zato nije žiralni depozit komercijalnih banaka, nego fizička gotovina, odnosno pre svega evro novčanica.
Danas stanovništvo centralnobankarski novac neposredno drži prvenstveno u obliku novčanica i kovanog novca, dok je digitalni novac centralne banke dostupan prvenstveno bankama i još nekim strogo određenim pravnim licima.
Digitalni evro bi takvom finansijskom sistemu dodao digitalni oblik centralnobankarskog novca dostupan stanovništvu i preduzećima za svakodnevna plaćanja.
U suštini, digitalni evro je digitalni ili elektronski centralnobankarski novac u posedu nebankarskog sektora, odnosno običnog fizičkog ili pravnog lica.
U pojednostavljenom modelu monetarna baza danas se može predstaviti izrazom B = C + R, gde je (C) gotovina u opticaju, a (R) rezerve banaka kod centralne banke.
Sa digitalnim evrom ova pojednostavljena formula mogla bi se proširiti na B = C + R + DE*, gde (DE) predstavlja digitalne evre koje drži nebankarski sektor.
Ako građanin fizičku novčanicu od 100 evra zameni za 100 digitalnih evra, smanjuje se fizička gotovina, a za isti iznos povećava digitalni centralnobankarski novac.
Na primer, promena se može zapisati kao ΔC = –100 i ΔDE = +100, pa je, uz nepromenjene ostale stavke, ΔB = 0*.
U tom slučaju nije stvoren novi primarni novac niti je povećana monetarna baza, odnosno pasiva centralne banke, nego je samo promenjen njen oblik: deo novca koji se ranije držao kao fizička gotovina sada se drži kao digitalna gotovina Eurosistema– digitalni evro.
Mnogo važniji ekonomski slučaj za bankarski sistem nastaje kada nebankarski sektor digitalne evre ne dobije zamenom za gotovinu, nego transformacijom svog depozita u komercijalnoj banci.
Ako građanin 100 evra sa svog bankarskog računa konvertuje u digitalni evro, njegov bankarski depozit smanjuje se za 100 evra, dok se za isti iznos povećava njegova imovina u digitalnim evrima, pa je ΔD = –100 i ΔDE = +100.
Međutim, time nije završena bilansna promena, jer komercijalna banka ovu transakciju mora da izmiri centralnobankarskim novcem.
U najjednostavnijem slučaju za isti iznos smanjuju se i njene rezerve kod centralne banke, odnosno ΔR = –100.
Kompletna pojednostavljena transakcija zato se može prikazati kao ΔD = –100, ΔR = –100 i ΔDE = +100.
Na nivou monetarne baze tada važi ΔB = ΔR + ΔDE = –100 + 100 = 0*, što znači da ni u ovom slučaju sama konverzija ne mora povećati količinu primarnog novca, već prvenstveno menja njegovu strukturu.
Razlika između dva slučaja ipak je ekonomski veoma značajna.
Kod konverzije fizičke gotovine u digitalni evro dolazi do promene C → DE, odnosno jedan oblik centralnobankarskog novca koji drži nebankarski sektor zamenjuje se drugim oblikom centralnobankarskog novca.
Kod konverzije bankarskog depozita u digitalni evro dolazi do promena D → DE i R → DE, odnosno smanjuju se depoziti komercijalnih banaka i njihove rezerve, a povećava se centralnobankarski novac koji neposredno drži nebankarski sektor.
Upravo je ovaj drugi slučaj mnogo važniji za poslovanje komercijalnih banaka, jer može uticati na njihove izvore finansiranja, likvidnost i sposobnost kreditiranja, naročito ako bi prelazak iz bankarskih depozita u digitalni evro bio velik.
Zato je digitalni evro značajan i sa stanovišta monetarnog multiplikatora, a ne samo sa stanovišta platnog prometa.
U klasičnom pojednostavljenom obliku monetarni multiplikator možemo zapisati kao m = M/B, gde je (M) odgovarajući širi monetarni agregat, a (B) monetarna baza.
Nakon uvođenja digitalnog evra izraz bismo, u ovom pojednostavljenom analitičkom okviru, mogli zapisati kao m = M/(C + R + DE).
Ako digitalni evro samo zamenjuje fizičku gotovinu, zbir C + DE se ne menja, pa se, pod ostalim nepromenjenim uslovima, ne mora promeniti ni monetarni multiplikator.
Izvor: Bife. Napomene: „Vrednosti su ilustrativne i ne predstavljaju projekciju ECB-a.“
Međutim, ako digitalni evro u većoj meri zamenjuje depozite komercijalnih banaka, mogu se menjati struktura monetarnih agregata, bankarske rezerve, izvori finansiranja banaka i sam proces kreditnog poslovanja.
Da li bi se pri takvoj konverziji promenila i sama veličina monetarnih agregata M1, M2 ili M3 zavisiće, između ostalog, od konačnog statističkog tretmana digitalnog evra, pa bi bilo prerano unapred tvrditi da konverzija depozita u digitalni evro automatski smanjuje širu novčanu masu.
Ako bi digitalni evro bio uključen u odgovarajući monetarni agregat, konverzija depozita po viđenju u digitalni evro mogla bi prvenstveno predstavljati promenu njegove strukture, a ne nužno i njegove ukupne veličine.
Mogućnost brzog prelaska stanovništva iz bankarskih depozita u direktnu obavezu centralne banke ipak otvara pitanje finansijske stabilnosti, jer bi u kriznim okolnostima digitalni evro mogao postati posebno privlačno utočište za novac koji se prethodno nalazio u komercijalnim bankama.
Upravo zbog tog rizika digitalni evro je zamišljen prvenstveno kao sredstvo plaćanja, a ne kao oblik investiranja ili štednje, pa je predviđeno da se na njega ne plaća kamata.
Predviđeno je i ograničenje maksimalnog iznosa digitalnih evra koji bi pojedinac mogao držati, kako bi se sprečilo intenzivno i brzo povlačenje depozita iz komercijalnih banaka (bank run) i umanjio rizik bankarske disintermedijacije.
ECB je, na zahtev evropskih zakonodavaca, analizirao različite hipotetičke limite u rasponu od 500 do 3.000 evra po osobi, pri čemu je 3.000 evra najviši iznos korišćen u tim simulacijama, a analiza nije pokazala značajne rizike za finansijsku stabilnost ni u veoma konzervativnom kriznom scenariju.
Ipak, 3.000 evra za sada nije konačno utvrđen maksimalni iznos digitalnog evra po fizičkom licu, jer konačna visina limita tek treba da bude određena u okviru zakonodavnog procesa i odluka ECB-a.
Ograničenje držanja ne bi istovremeno značilo i ograničenje veličine pojedinačnog plaćanja, jer bi digitalni novčanik mogao biti povezan sa računom u komercijalnoj banci i tako omogućiti plaćanje iznosa većeg od dozvoljenog salda digitalnog evra.
Digitalni evro ne bi trebalo da bude zamena za gotovinu i novac na računima kod komercijalnih banaka, već njihova dopuna u procesu plaćanja.
Njegov širi ekonomski, finansijski i novčani značaj leži u tome što bi javnosti omogućio da i u digitalnoj ekonomiji neposredno drži novac centralne banke, kao što danas neposredno drži fizičku gotovinu, čime bi digitalni evro mogao doprineti i finansijskoj inkluziji.
Zato digitalni evro nije samo tehnološka inovacija u procesu plaćanja, već potencijalno važna promena u strukturi monetarne baze, odnosu između centralnobankarskog i komercijalnobankarskog novca i načinu funkcionisanja savremenog bankarskog sistema.
Najvažnija monetarna novina digitalnog evra može se zato svesti na jednostavnu činjenicu: nebankarski sektor bi, pored fizičke gotovine i depozitnog novca komercijalnih banaka, dobio mogućnost da neposredno drži i digitalni novac centralne banke.
