Trošak rada (labour cost) predstavlja ukupnu cenu koju poslodavac plaća za angažovanje zaposlenog – pored neto plate, u ove troškove ulaze i porezi i doprinosi i svi dodatni troškovi vezani za radni angažman.
Troškovi rada u evrozoni su u drugom tromesečju porasli umereno, za 3,6% na godišnjem nivou, s razlikama po privrednim sektorima. Po delatnostima, najviše su porasli troškovi rada u građevinarstvu (4,7%), zatim u uslužnim delatnostima i industriji.
Rast troškova rada od nije ekstreman, ali predstavlja relativno značajan pritisak na one firme u kojima produktivnost ne prati rast troškova radne snage. Kada troškovi rada rastu brže od produktivnosti, to je za ekonomiju negativna pojava, jer se rast troškova koji nije apsorbovan povećanom produktivnošću (veći output po jedinici inputa) može voditi povećanju cena finalnih proizvoda i usluga, tj. povećati inflaciju.
Za grupu zemalja evrozone koje imaju veću nezaposlenost zbog nepovoljne strukture privrede (strukturna nezaposlenost) ili manju produktivnost, rast troškova rada može imati negativne efekte na konkurentnost.
Smešteno u kontekst inflacije, rast troškova radne snage u evrozoni nije proizveo intenzivniju inflaciju – junska inflacija, 2%, ispod rasta troškova radne snage, a takav povoljan odnos inflacije i troškova rada može se pratiti i godinama unazad.
Ubrzavanje inflacije, koja je u oktobru 2025. godine bila na vrhuncu (10,6%), uvek proizvodi zahteve za većim platama, a po tom osnovu rastu troškovi radne snage, tj. troškovi rada, ali taj, po evrozonu negativan scenario, nije realizovan.
Troškovi rada su reagovali na rast inflacije, realna kupovna moć se stalno usklađivala sa inflacijom, ali je nikada nije mnogo prevazišla. Na prvom polugodištu ove godine ukupna inflacija u odnosu na prosečnu u 2020. godini bila je 22,5%, a skoro isto, zapravo nešto više, porasli su kumulativno troškovi rada.
Evrozona kao ekonomska celina povećala je, mereno troškovima rada, svoju ekonomsku konkurentnost u odnosu na zemlje EU koje imaju svoje nacionalne valute.
U poslednje četiri i po godine u najistočnijim zemljama EU troškovi rada su porasli između 60% i 70%, slično kao i u Srbiji, ali to samo po sebi ne mora biti potpuno negativna pojava po ekonomski sistem.
Zemlje koje su zadržale nacionalne valute imaju, u proseku, višu inflaciju, ali i slobodu u vođenju monetarne politike – njihova tržišta su manja i osetljivija na spoljne inflatorne udare i sporije ih i slabije apsorbuju od velike evrozone – zato su i inflacija, i po osnovu nje troškovi rada, viši.
Ali isto tako, u ovim zemljama je prosečan dohodak po glavi stanovnika mnogo manji nego u zemljama evrozone i one žele da što više sustignu (catch up) svoje uzore, posebno po životnom standardu, čija je slika u ogledalu trošak rada.
Troškovi rada i inflacija
Izvor: Eurostat i NBS (Obrada Bife.ba)
U 2024. godini per capita dohodak u Srbiji bio je više od 50% manji od austrijskog, čak i ako se meri po odnosu kupovne moći (cene većine roba i usluga u Srbiji su u proseku niže nego u Austriji) i postoji objektivni cilj ekonomske politike da se ova razlika smanji.
Širenje razlike u životnom standardu vodi ka odlivu radne snage, sužavanju tržišta rada, smanjenju poreske osnovice i umanjenju ukupne tražnje za robama i uslugama.
Razlika između inflacije i troškova rada u Srbiji, koju ne vidimo u evrozoni, rezultat je ekonomske politike koja u raspodeli bruto domaćeg proizvoda težište pomera ka radnicima i povećanju njihovog životnog standarda, a konkurentnost nacionalne privrede stavlja u drugi plan (ali samo privremeno).
U izboru između prihoda na kapital i prihoda na rad, ekonomska politika u Srbiji se od 2022. godine opredelila za rad, i otuda proizilazi veliki realni rast životnog standarda.
Kumulativni rast inflacije je 43%, a troškovi rada, koji su aproksimacija rasta neto plata (više za 78%), porasli su za 87,5%, i to daje realni rast životnog standarda za četiri i po godine od oko 40%.
Jedan deo rasta troškova rada privreda Srbije je apsorbovala kroz smanjenje dobiti, a drugi deo se prelio na povećanje cena roba i usluga, što se vidi i po kumulativnoj inflaciji, koja je mnogo veća nego u evrozoni.
Nakon što je povećala životni standard stanovništva, ekonomska politika Srbije sada treba da reši problem smanjenja konkurentnosti svoje privrede (u odnosu na eurozonu, ali ne i zemlje EU koje imaju svoje nacionalne valute!), jer pod uslovom da se u Srbiji inflacija precizno meri i pod uslovom da su potrošačke cene kvalitetna mera opšteg nivoa cena, proizvodi preduzeća u Srbiji su skuplji od onih u evrozoni – njihova cena je od 2020. godine porasla za 43%, a u evrozoni za 22,4%.
Ulazak jeftinijih evropskih proizvoda na tržište Srbije i izlazak skupljih proizvoda iz Srbije na tržište evrozone stavlja privredu Srbije u prosečno inferioran položaj – jedan način da se poboljša konkurentnost preduzeća iz Srbije je smanjenje njihovih marži na stranom tržištu i tržištu Srbije.
Drugi oblik je postepena i umerena depresijacija dinara koja bi poskupela uvozne proizvode i dala veće dinarske prihode izvoznicima – cena koja bi bila plaćena za depresijaciju valute je, pre svega, viša stopa inflacije i poništavanje jednog dela rasta životnog standarda po osnovu realnog rasta troškova rada.
