Ако се економски подаци приказују у времену (по данима, мјесецима, кварталима) пред собом имамо временску серију података.
Промјене у временској серији су обично постепене и у складу са неком дугорочном тенденцијом (трендом) у подацима.
Због измјене методологије у једној временској серији, која се односи на економију БиХ, дошло је од 1.јануара 2019.године до промјене од око 10,5 милијарди КМ (видјети графикон), о чему смо обавјештени у облику саопштења за јавност Централне банке Босне и Херцеговине (ЦББиХ).
Мисија ММФ-а је, између осталога (овај текст није посвећен депозитима који имају девизну клаузулу, а који се по овој методологији такође третирају као девизне обавезе), препоручила да се кредити са валутном/девизном клаузулом у складу са методологијом ММФ-а из 2016.године и Европским статистичким стандардима (ЕСА 2010) класификују као девизна потраживања и у измјени методологије нема ништа нејасно, неекономско и нелогично.
ММФ жели да има упоредиве податке по земљама и без обзира на фиксни девизни курс конвертибилне марке у односу на евро тражи да се свака актива/имовина која има девизну клаузулу третира као девизно потраживање.
Девизни кредити у банкама БиХ
Извор: www.cbbh.ba (Обрадили Балабан Н. и Ђакић И., Bife.ba)
Такву методологију су усвојиле и Србија и Хрватска које имају промјенљиве девизне курсеве, а у овим земљама се рата по кредитима са девизном клаузулом из мјесеца у мјесец мјења/прерачунава зависно од курса динара/куне према евру.
Такву методологију је усвојила и Босна и Херцеговина иако је наш девизни курс фиксан у односу на евро, а смисао ове методологије су буквално на својој кожи осјетили корисници кредита у швајцарским францима.
Како КМ није фиксан у односу на ЦХФ апресијација/јачање франка је повећала обавезе дужника по овим кредитима.
Методологије се смјењује, старе методологије се замјењују новима, нова застари, постане стара, па онда опет дође нова методологија и тако у бескрај.
Али, став ММФ-а из 2019. године у погледу кредита са девизном клаузулом је био супротан од става ММФ-а из 2004. године односно 2010.године када је ММФ изнио став да кредити са девизном клаузулом нису девизни кредити већ кредити у КМ и да се као КМ кредити требају и класификовати у банкарским билансима.
Методологија може бити и оваква и онаква, како се договори, јер је методологија ствар договора – концензуса на нивоу установе која методологију доноси.
Методологију не занима што су кредити са девизном клаузулом исплаћени у КМ и што се враћају у КМ и што нико не може од корисника ових кредита тражити да се они враћају у девизама.
Методологију може, али и не мора, занимати де јуре статус КМ кредита са девизном клаузулом, тј. да ли банка има право тражити да се они враћају у девизима.
А банка на то апсолутно нема право – то је апсолутно став сваког правника.
Кредити са девизном клаузулом у ЦХФ се и даље враћају у КМ, као и апсолутно сви КМ кредити са девизном клаузулом у еврима.
Зато КМ кредита са девизном клаузулом није и никада неће бити де јуре девизно потраживање.
Он може бити девизно потраживање само де факто, тј. на основу договора/концензуса/методологије, или у овоме случају на основу методологије ММФ-а из 2016.године и ЕСА 2010 године које раније нису биле такве.
Кроз нову методологију ММФ-а и ЕСА 2010 БиХ је само де факто добила девизне кредите/потраживања у противврједности од 10,5 милијарди КМ.
Али, БиХ кроз ову методологију није добила де јуре 10,5 милијарди КМ девизних кредита је нити су ови кредити исплаћени у девизима, нити постоји обавеза корисника ових кредита да их враћају у девизама тј. еврима.
Између методологије и статистике са једне стране и банкарског права са друге стране, између де факто и де јуре, постоји огромна разлика.
мр Небојша Балабан, дипломирани економиста
Илија Ђакић, дипломирани правник
