Криза јавног дуга је поново закуцала на врата Европе, а жртве нису само земље Балкана, већ као током и након глобалне економско-финансијске кризе (2008-2009.) економије зоне евра.
Италијански јавни дуг расте, БДП пада, снижава се и кредитни рејтинг италијанске економије, али ипак Италија се и даље захваљујући кредитима Европске централне банке задужује по каматној стопи од око 2%, или испод 2%!
Од појаве пандемије на вратима Рима само је половином марта принос био изнад 2%, “захваљујући” изјави предсједника ЕЦБ госпође Кристин Лагард.
Када је вирус са повратком ласта са југа кренуо у своју талијанску одисеју инвеститори су постали нервозни, јер их је успоравање и обустављање дијела италијанских економских активности подсјетило да је Италија високо задужена земља.
Разлика у каматној стопи које плаћа њемачка и талијанска држава је била под притиском (видјети графикон), а на талијански вапај за кредитима ЕЦБ, предсједник ЕЦБ је одговорио “да није посао ЕЦБ да смањује разлику у каматним стопама ” коју Италија плаћа у односу на Њемачку и да мандат ЕЦБ није да помаже стабилности тржишта јавног дуга земaља у загрљају пандемије.
Ионако нервозни власници талијанских обвезница су почели панично продавати обвезнице и обарати њихову цијену, што је довело до раста стопе приноса/каматне стопе (каматна стопа и цијена обвезница се крећу у супротним смјеровима).
Да би убиједила тржиште да ЕЦБ не планира да пусти Италију низ воду предјседник ЕЦБ госпођа Лагард се морала јавно извинити.
Након “посипања пепелом” стопа приноса је и даље пар дана расла, јер је тржиште чекало дјела, тј. куповину талијанских обвезница од стране ЕЦБ, а након тога каматна стопа је почела опадати и усталила се поново на нивоу испод 2%, мада је још увијек виша у односу на предкризни ниво (сличним путем прошла је и Грчка).
Описани мартовски догађај показује сву силину моћи централних банака, али и њихову крајњу немоћ – једна свјетска кредитна агенција (Fitch) је ових дана снизила кредитни рејтинг Италије.
Када централна банка посуђује новац она може утицати на каматну стопу јавног дуга, али и при ниским каматним стопама дуг расте, што уз пад БДП-а (због затварање појединих дјелатности и смањењу тражње за италијанским извозом) води и ка релативном расту државног дуга (јавни дуг/БДП), a то је ноћна мора и за талијански буџет и за инвеститоре у талијански јавни дуг.
Комуницирање монетарне политике је увијек, а поготово у кризи, изузетно значајан инструмент монетарне политике.
Када предсједник ЕЦБ говори (или гувернер било које централне банке) финансијско тржиште, а посебно кредитори/повјериоци државе привременео “зауставе рад срца” да би што боље чули све саопштене ријечи и поруке које се одашиљу, а онда реагују у складу са онима што им је поручено.
Са ријечима се мора опрезно са њима се гради, али и разграђује.
Порука гђе Лагард је била негативна и инвеститору су почели масовно подавати обвезнице/бјежати од италијанског дуга, а када су њихове уши чуле угодан звук извињења, повјерење, али само дјелимично (!), се почело враћати.
Из овакве рекације тржишта можемо извући још најмање три поуке …
И представници ЕЦБ-а (генерално централних банака) гријеше, али и признају грешке.
Једном изгубљено повјерење се увијек тешко враћа и зато представници централних банака морају бити врло опрезни, одмјерени и конзервативни у јавним наступима.
И посипање пепелом је понекад врло користан, али и нужан, инструмент монетарне тј. економске политике.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
