У економској кризи кроз коју пролазимо се од сваке владе тј. од јавног сектора, очекује да повећа ниво јавне потрошње.
Влада то може урадити или кроз појачано опорезивање или новим задуживањем.
По мишљењу већине прва варијанта се судара са логиком, јер се у кризи пореска основица увијек смањујe и зато се не могу генерисати додатни-виши јавни приходи ако се повећају пореске стопе.
Зато су се и Република Српска и Федерација Босна и Херцеговина одлучиле за прву варијанту, али ипак постоји једна огромна разлика (видјети графикон).
Јавни сектор Републике Српске (или статистички, сектор генералне владе) се у знатно већој мјери задужио код бх банака, а то су у огромној већини банке које имају сједиште у Српској.
Банкарским рјечником казано, српске банке су у огромној мјери изложене (кроз одобравање кредита или куповину обвезница и трезорских записа) према буџету Српске и осталом дијелу јавног сектора у Српској, а треба примјетити да је и прије прандемије однос јавног сектора и банака врло присан.
Угрубо, петина имовине банака у Српској представља потраживања од јавног сектора претежно Српске, јер је банкарска пракса таква да банке са сједиштем у Српској претежно финансирају јавни сектор у Српској, а иста аналогија важи и за Федерацију Босне и Херцеговине.
Потраживање према сектору генералне владе
Извор: www.cbbh.ba (Обрадио Драган С. Јовић, Bife.ba). Напомена: У сектор генералне владе спадају владе ентитета, кантона, општина, фондови социјалне заштите, централна влада и институције БиХ.
У Федерацији Босне и Херцеговине уопште није тако и изложеност банака са сједиштем у овом ентитету према јавном сектору је значајно нижа (свега 4,6% у мају 2020.г.) и иако је апсолутно благо повећана у односу на крај 2019.г. она је је релативно (у односу на укупну имовину банака) чак опала током 2020.г.
Српска се претјерано ослонила на банке са сједиштем у Српској.
Народне мудрости су клесане стотинама и хиљадама година, а једна од њих нам поручује да не треба стављати сва јаја у једну кошару.
Српска је кроз кредит од ММФ-а индиректно проширила број својих повјерилаца, али то није довољно, јер српске банке потражују од јавног сектора Српске 1,6 млрд. КМ, што је око 16% БДП-а Српске.
У Српској би можда требала започети стручна и јавна расправа о измјени модела финансирања јавне потрошње, другачијој стратегији управљања јавним дугом, а можда и о измјенама у цијелом економском моделу.
Не треба заборавити да оно што није добро за јавни сектор Српске, можда није добро ни за банкарски сектор Српске, јер можда су и банке ставиле превише јаја у једну кошару.
Банкарско-економска струка у Српској се треба и запитати које су то позитивне карактеристике у економском моделу Федерације Босне и Херцеговине довеле до овако ниске овисности јавног сектора од банкарских извора финансирања и генерално ниже задужености Федерације Босне и Херцеговине од Републике Српске.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
