Висину пореза на добит предузећа или корпоративни порез одређује законодавни орган у држави у зависности од потребних јавних прихода које треба генерисати овај порез, владајуће економске доктрине, али и у зависности од трендова који владају у свијету.
Ривалство између Америке (САД/УСА) и Кине се са поља идеологије, пренијело на економију, а у операционализацији економске политике се пренијело и на висину пореза на добит (видјети графикон), мада постоје и властити интерни разлози који су утицали на висину пореза у ове двије највеће фабрике на свијету.
Почетком 80-их година амерички страхови су још усмјерени првенствено према Совјетском савезу, а у мањој мјери према Кини, која је тих година тек кретала на свој пут према тржишној привреди.
1980.г. од предузећа које оствари добит на име пореза Кина је узимала 55%, а САД 50%, што је у складу са комунистичком доктрином од које се и очекује да врши веће прерасподјелу имовине кроз пореску политику.
Стопа пореза на добит (у %)
Извор: https://taxfoundation.org/publications/corporate-tax-rates-around-the-world/. Напомена: Разлика на графикону је у пореским поенима.
Међутим, већ 1983. Кинези спуштају стопу пореза на добит за цијелих 10 процентних поена испод америчке, па се чини као да је дошло до замјене теза, јер се једно комунистичко друштво одриче значајног дијела јавних прихода по основу пореза на добит, док САД, која је капиталистичка економија и капиталистичко друштво, и даље захвата пола укупне добити својих фирми.
Кинези су одлучили да један велики дио новца оставе фирмама које послују у Кини, а то је био и позив страном капиталу да се “усели” у Кину.
Годину дана уочи пада Берлинског зида, 1988.г., Американци, у другом предсједничком мандату Роналда Регана, одлучују да оборе порез на добит испод кинеских 40%.
Неки ово смањење приписују и политици ниских пореза које је водила републиканска администрација Роналада Регана тога времена, али не треба одбацити као потенцијални узрок ни пореску утрку са Кинезима, јер се порез спушта тик испод кинеског.
Ни Кинези не мирују, па већ након четири године (1992.) поново обарају порез на добит, са 40% на 30%, а онда га устаљују на 33% чиме поново постају атрактивни за амерички и други страни капитал.
Од 1994.г. до 2007.г. предузећа која послују у САД су плаћала порез на добит од 40%, а пословање у Кини, по овоме основу, коштало је 7 процентних поена мање што је огромна разлика.
У години врхунца свјетске економске кризе (2008.) Кинези поново обарају порез на добит, овај пут на 25%, а Американци остају и даље на око 40%.
Ова разлика (15 процентних поена) води ка масовној сеоби страног капитала у Кину, а и многа америчка предузећа преносе производњу на Далеки исток.
Тек администрација републиканца Доналда Трампа у намјери да врати одбјегли капитал у САД, радикално обара стопу пореза на добит (2018.г.) и приближава је кинеској, први пут послије 30 година (1991 – 2020.г.).
У ових 40 година (1980 – 2020.) САД је само 7 година имала нижу пореску стопу од кинеске иако би по дефиницији капиталистичка друштва требала имати нижу стопу пореза на добит од комунистичких друштава.
Мада је огромна већина фирми у Кини у приватној својини, кинески законодавац је одлучио да од својих “класних супарника” узима мање, него амерички Конгрес и Сенат од фирми чији су власници и неки од америчких конгресмена и сенатора, па се заиста чини да је дошло до замјене теза?
Међутим, ако се овој упоредној анализи приступи без идеологије, схвата се да је ово чисто економско питање и да је између Америке и Кине уистину владала пореска утрка и конкуренција која је водила ка смањењу пореза на добит ради привлачења капитала.
Како ни нова америчка администрација предвођена демократом, предсједником Џоном Бајденом, није одлучила да повећа порез на добит, иако су америчке демократе нека врста америчке љевице, која је као и свака друга љевица “заљубљена” у висок порез на добит, пореска утрка са Кином постаје трајна економска, а не идеолошка, одредница америчко-кинеских односа.
Порез на добит корпорација је снажно оруђе економског надметања на свјетском нивоу, а не само политика девизног курса како се то масовно и популарно мисли, када је са једне стране Америка, а са друге Кина.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.
