Економска струка је развила бројне показатеље којима се мјери успјешност једног економског система.
Најпознатији од њих су стопа раста реалног БДП-а и реални БДП по глави становник, којима се мјери реална (очишћена од инфлације) вриједност свих финалних производа произведених у једној години, укупна или по становнику.
Проблем са овим мјерама је у томе што их није лако растумачити и објаснити обичном човјеку и на крају доказати успјешност економије њиховим навођењем.
Ако је нпр. економија у једној години порасла (реално) за 2%, а у другој 3% како се та промјена одражава на животни стандард појединца?
Исто тако, раст БДП-а по глави становника, ако се врши концентрација богатства, оставља велики број друштвених група изван круга овога економског “успјеха”.
Један амерички економиста (Артур Окун) је измислио мјеру успјешности економије која на изузетно ефикасан начин објашњава материјалистичко стремљење појединца, друштвеног система и економије.
Артур је размишља једноставно и људски и закључио да би најпогоднија била она мјера која мјери колико је Американац сит и сретан, јер ово двоје иду заједно – сит човјек је сретан, а гладан несретан.
По њему мјера успјешности америчке економија је количина добара коју Американци могу купити.
Што је је незапосленост мања и инфлација нижа, више људи зарађује, а роба је јефтинија по су Американци у просјеку и ситији и сретнији, економија је успјешнија, а конфликти у друштву мање интезивни и рјеђи.
Тај збир стопе незапослености и инфлације назвао је коефицијент или индекс мизерије (енг. Misery Index).
Што је он већи мизерија је већа и обратно (видјети графикони).
Ауртур је отишаo и корак даље па је величину индекса мизерије везао за успјешност америчке власти и америчког предјседника.
Нижи индекс даје успјешнијег предсједника и бољу економију.
Индекс мизeрије у Сједињеним Америчким Државама
(јули 2017. – август 2021.)
Извор: https://ycharts.com/indicators/us_misery_index
До наглог раста мизерије америчке економије долази током 70-их година прошлог вјека када раст цијена нафте подиже инфлацију, а касније то исто ради и напуштање фиксног девизног курса долар/злато.
У тој декади индекс мизерије се креће између 10 и 16 (Никсон, Форд, Картер), а у осамдесетим он пада на око 12 (Реган).
Задњих 30 година присутан је тренд пада мизерије у складу са пословном политиком ФЕД-а који за циљ има стопу инфлације од 2% и стопу незапослености од 5%.
Занимљиво, најнижу просјечну вриједност (6,6) индекс достиже за вријеме мандата Доналда Трампа (2017 – 2020.), иако су га многи због ексцентричности много кудили.
Само за мјесец дана (март-април 2020.) на прелазу из економије без вируса и економије са вирусом индекс је порастао за 9 (са 6 на на 15).
Задња вриједност индекса је још увијек скоро за дупло већа од вриједности индекса прије пандемије.
Пандемија је довела америчку економију у мизерно стање.
Стопа незапослености од 5,3% и стопа инфлације од 5,2% дају августовски индекс мизерије у Америци од 10,5.
Бифе.ба
