У животу сваког друштва постоје времена кад је пажња свих његових чланова усмјерена на само једну друштвену појаву, која се у задатом времену и простору доживљава као судбоносно питање за даљи развој, па и опстанак, тога друштва.
Такво једно велико друштвено питање у Црној Гори је била дилема како ријешити питање имовине Српске православне цркве у Црној Гори.
Истицањем пароле „не дајмо светиње“ у први план је постављена религија и вјера, а из другог плана је вребала истина (која није другорозредна) да се спор води око имовине, што је овоме друштвеном проблему дало прворазредни економски значај.
Нити један од два емоционално пренапрегнута и до крајњих граница незадовољна црногорска табора, није током овога дуготрајног друштвеног процеса примјетио да је Црна Гора апсолутно без икаквих друштвених, или стручних противљења дала једну другу, економски најбитнију, светињу, која се зове домаћа – црногорска валута.
Одустајање од домаће валуте је равно пароли „дајмо светиње“, а то се десило у потуној тишини, без било каквог негодовања јавност, и уз благослов огромног дјела црногорске економске струке.
Умјесто да југословенски динар замјени домаћом валутом Црна Гора је прво прихватила њемачку марку (јанауар 2001.), а потом евро (март 2002.) као једино законско средство плаћања у земљи.
Тим чином Црна Гора, тј. Централна банка Црне Горе/ЦБЦГ, се обавезала не само да сва њена имовина буде у еврима (видјети графикон), већ и да не емитује црногорску валуту.
Држање имовине у еврима значи да ЦБЦГ држи новац код ино банака и да кроз куповину страних обвезница кредитира иностране правне субјекте, али не и своју властиту државу, која ју је основала – Црну Гору.
Давање светиње – домаће валуте – истовремено представља и одустајање од кредитирања црногорског буџета од стране ЦБЦГ, јер ЦБЦГ не може штампати евро.
Имовина Централне банке Црне Горе
(у милијардама евра)
Извор: ЦБЦГ.
Уколико Црна Гора жели да буде истинска, права и суверена државно-економска заједница прва мјера економске политике Владе Црне Горе, коју сачињавају стручњаци, би требала бити одлука да Црна Гора поново уведе своју властиту националну валуту, како год се она звала.
Увођење црногорске валуте у Црну Гору а приори значи успостављање дужничко-повјерилачких односа између црногорског буџета и ЦБЦГ.
Оваквом одбраном (економских) светиња Црна Гора ствара опцију да један дио јавних рахода у домаћој валути финансира кредитима такође у домаћој валути узетим од ЦБЦГ, што тренутно није случај.
Све дефиците Црна Гора већ годинама финансира узимањем кредита у страној валути – у еврима.
Увођењем домаће валуте се стварају услови за монетизацију буџетског дефицита (стручни израз за кредитирање буџета од стране централне банке у домаћој валути) и то би био први корак у заустављању дводеценијске регресије црногорске економије – економског назадовања које крај не слути.
Црногорци су одбранили једну црногорску светињу, а другу – црногорску валуту – нису, јер их нико није обавијестиo да је то светиња највишег економског ранга.
Драган С. Јовић*
*Изнесени ставови, идеје, закључци, препоруке, анализе и мишљења припадају аутору и не представљају на било који начин ставове, идеје, закључке, препоруке, анализе и мишљења установе у којој аутор ради. Анализе финансијског/банкарског тржишта и/или појединачних хартија од вриједности (акција, трезорских записа, обвезница) нису приједлог за куповину или продају хартија од вриједности. Анализе ове врсте су лични ставови аутора, а не било каква врста инвестиционог савјета.