Prema metodologiji Banke za međunarodna poravnanja (BIS), CBDC (Central Bank Digital Currency) je digitalni novac koji predstavlja direktnu obavezu centralne banke, uz jedno bitno razlikovanje: CBDC na veliko (wholesale CBDC) namenjen je prvenstveno bankama i drugim finansijskim institucijama, dok je CBDC na malo (retail CBDC) namenjen građanima i preduzećima – nebankarskom sektoru.
Wholesale CBDC je po svojoj ekonomskoj funkciji veoma blizak postojećim rezervama komercijalnih banaka kod centralne banke, ali se u užem smislu termin CBDC obično koristi za nove oblike digitalnog centralnobankarskog novca, a ne za tradicionalne račune rezervi.
CBDC je, dakle, širi pojam koji obuhvata i retail i wholesale CBDC, iako se u javnim raspravama pod terminom CBDC najčešće misli na retail CBDC, odnosno digitalni novac centralne banke dostupan nebankarskom sektoru.
U tom smislu evropski i ruski pristup, čija se dinamika realizacije razlikuje, u svojoj osnovi su slični.
Planirani digitalni evro i digitalna rublja predstavljaju retail CBDC, odnosno neposrednu obavezu centralne banke prema njihovom vlasniku.
Digitalni evro trebalo bi da bude nekamatonosni digitalni pandan gotovini i dodatno sredstvo plaćanja, a ne zamena za fizičku gotovinu i bankarske depozite.
I digitalna rublja je zamišljena kao nekamatonosni oblik centralnobankarskog novca, a 1. septembra 2026. ušla je u fazu šire upotrebe.
Razlika između evropskog i ruskog sistema nije u tome što je prvi decentralizovan, a drugi centralizovan, jer u oba modela centralna banka zadržava ključnu ulogu u emisiji i infrastrukturi, dok komercijalne banke ostaju važan posrednik prema krajnjim korisnicima.
Digitalni evro trebalo bi da bude distribuiran preko banaka i drugih pružalaca platnih usluga, dok se poravnanje odvija na infrastrukturi Eurosistema.
Kod digitalne rublje račun korisnika nalazi se neposredno na platformi Banke Rusije, ali mu građanin pristupa preko aplikacije komercijalne banke priključene na tu platformu.
Ruski projekat razvoja CBDC-a napreduje brže od evropskog, dok kineski pristup digitalnom novcu ima zajednički koren sa rusko-evropskim modelom, ali je tokom razvoja dobio znatno drugačiju nadogradnju.
I Kina je digitalizaciju novca započela sa svojom verzijom retail CBDC-a, odnosno digitalnim juanom e-CNY 1.0, čiji je emitent bila Narodna banka Kine (PBOC).
e-CNY 1.0 je predstavljao digitalnu gotovinu, bio je neposredna obaveza PBOC-a, nije nosio kamatu i bio je uključen u monetranu bazu (M0).
Upravo takav klasični model retail CBDC-a otvara dva važna pitanja za monetarni sistem: mogućnost bankarske disintermedijacije (smanjenje posredničke uloge banaka) i uticaj na prenos monetarne politike.
Vlasnik bankarskog računa može deo svog depozita konvertovati u retail CBDC, čime se depozitna obaveza komercijalne banke smanjuje, a povećava direktna obaveza centralne banke prema nebankarskom sektoru.
Ako centralna banka ne nadoknadi banci izgubljenu likvidnost, takva konverzija istovremeno može smanjiti i rezerve komercijalne banke kod centralne banke.
Međutim, smanjenje depozita ne znači automatski i proporcionalno smanjenje kredita, jer banka izgubljeno depozitno finansiranje može pokušati da zameni tržišnim finansiranjem, međubankarskim pozajmicama ili kreditima centralne banke.
Ipak, veliki i brzi odliv depozita u CBDC može povećati troškove finansiranja banaka, smanjiti njihovu likvidnost i, pod određenim uslovima, ograničiti kreditnu ponudu.
Upravo zbog ovog rizika digitalni evro bi imao ograničenje maksimalnog iznosa koji pojedinac može držati, dok konačan limit još nije utvrđen; ECB je u svojim analizama testirao iznose do 3.000 evra po osobi.
Kod digitalne rublje od 1. septembra 2026. fizičko lice može sa svojih bankarskih računa dopuniti račun digitalne rublje za najviše 300.000 rubalja tokom jednog kalendarskog meseca, ali taj iznos nije maksimalni dozvoljeni saldo digitalnih rubalja.
Drugi problem klasičnog nekamatonosnog CBDC-a povezan je sa kamatnim kanalom monetarne politike i efektivnom donjom granicom kamatnih stopa.
Kada centralna banka vodi izrazito ekspanzivnu monetarnu politiku i spušta kamatne stope u negativnu zonu, građanin ima podsticaj da sredstva sa bankarskog depozita koji nosi negativnu kamatu prebaci u novac (gotovinu) koji daje nominalni prinos od nula procenata.
Tradicionalno je takvu mogućnost predstavljala fizička gotovina, pa njeno postojanje ograničava koliko duboko nominalne kamatne stope mogu biti spuštene ispod nule.
Nekamatonosni CBDC može ovaj problem čak pojačati ako se može držati bez ograničenja, jer građaninu pored fizičke gotovine nudi još jedan veoma likvidan i digitalan oblik novca sa nominalnim prinosom od nula procenata.
U tom slučaju nije ni potrebno CBDC pretvarati u fizičku gotovinu: dovoljno je izvršiti konverziju iz depozita sa negativnom kamatom u nekamatonosni CBDC.
Zbog toga se u savremenoj monetarnoj teoriji češće govori o efektivnoj donjoj granici kamatnih stopa (effective lower bound – ELB) nego o potpuno čvrstoj granici od nula procenata, jer iskustvo pokazuje da nominalne stope mogu određeno vreme biti i nešto ispod nule.
ELB, međutim, nije isto što i zamka likvidnosti.
Zamka likvidnosti je širi makroekonomski problem u kojem veoma niske kamatne stope više nisu dovoljne da značajno povećaju potrošnju, investicije i agregatnu tražnju, dok se ELB odnosi na ograničenje mogućnosti daljeg smanjivanja nominalnih kamatnih stopa.
Da bi izbegla deo problema svojstvenih prvobitnom modelu digitalnog juana, PBOC je početkom 2026. značajno promenila koncept e-CNY.
Od 1. januara 2026. e-CNY je prešao iz faze „digitalne gotovine“ u model koji kineske institucije nazivaju „digitalnim depozitnim novcem“, odnosno e-CNY 2.0.
Kod e-CNY 2.0 saldo koji građanin drži u digitalnom novčaniku kod komercijalne banke više nije neposredna obaveza PBOC-a, nego obaveza te komercijalne banke.
PBOC obezbeđuje centralnu tehnološku infrastrukturu, pravila sistema i regulatorni nadzor, dok komercijalna banka vodi e-CNY novčanik klijenta i uključuje njegov saldo u sopstveni bilans.
Zato e-CNY 2.0 u strogom smislu više nije klasični retail CBDC na nivou bankarskog novčanika građanina, već digitalni depozitni novac nastao iz kineskog CBDC projekta.
Najvažnija posledica takvog rešenja je to što prelazak građanina sa običnog depozita na e-CNY 2.0 kod iste banke ne izvlači novac iz bilansa komercijalne banke.
Menja se oblik njene obaveze prema klijentu, ali banka zadržava izvor finansiranja koji može koristiti u okviru upravljanja svojom aktivom i pasivom.
e-CNY 2.0 ulazi i u obračun obavezne rezerve, dok je saldo bankarskog e-CNY novčanika zaštićen sistemom osiguranja depozita kao i klasični bankarski depozit.
Još značajnija razlika u odnosu na e-CNY 1.0 jeste kamata.
Od 1. januara 2026. banke na sredstva u identifikovanim e-CNY novčanicima plaćaju kamatu, koja se u početnoj fazi obračunava prema stopama na depozite po viđenju.
e-CNY 2.0 se zato sa aspekta prenosa monetarne politike ponaša mnogo sličnije klasičnom bankarskom depozitu nego digitalnoj gotovini.
Kada restriktivna monetarna politika dovede do rasta tržišnih i depozitnih kamatnih stopa, raste i oportunitetni trošak tekuće potrošnje, pa stanovništvo dobija veći podsticaj za štednju.
Kada se kamatne stope smanjuju, prihod od držanja takvog digitalnog depozita pada, čime se, pod ostalim nepromenjenim uslovima, povećava relativna privlačnost potrošnje.
Sa teorijskog stanovišta zato se može očekivati da e-CNY 2.0 omogući bolju kamatni prenos od nekamatonosnog e-CNY 1.0, jer promene depozitnih kamatnih stopa mogu biti prenete i na sredstva u digitalnom novčaniku.
Istovremeno, e-CNY 2.0 bolje čuva klasični bankarski kreditni kanal, jer sredstva u digitalnom novčaniku ostaju deo pasive komercijalne banke umesto da prelaze u direktnu obavezu centralne banke.
To ipak ne znači da je problem efektivne donje granice potpuno nestao.
Ako e-CNY 2.0 nosi negativnu kamatu, a fizička gotovina i dalje nosi nominalni prinos od nula procenata, građanin može pokušati da svoj bankarski digitalni novac zameni za gotovinu.
Fizička gotovina zato i dalje predstavlja izlaz iz sistema negativnih kamatnih stopa i ograničava njihovo snažnije spuštanje.
U potpuno bezgotovinskom društvu, u kojem bi sav digitalni novac mogao nositi negativnu kamatnu stopu, nestala bi donja granica nominalnih kamatnih stopa koju danas stvara mogućnost prelaska u fizičku gotovinu.
To, međutim, ne znači da bi nestala i zamka likvidnosti u širem ekonomskom smislu.
Čak i bez gotovine mogu postojati veoma slaba tražnja za kreditima, prezaduženost stanovništva i preduzeća, deflaciona očekivanja, neizvesnost, problemi u bankarskom sistemu ili veoma mala spremnost privrede da reaguje na dalje smanjenje kamatnih stopa.
Društvo bez gotovine bi zato moglo ukloniti gotovinsku ELB (cash-induced effective lower bound), ali ne bi automatski uklonilo sve uzroke zamke likvidnosti.
Smisao uvođenja i razvoja digitalnog novca zato ne treba tražiti samo u mogućnosti vođenja efikasnije monetarne politike.
Njegove osnovne prednosti mogu biti efikasniji i otporniji platni sistem, veća dostupnost digitalnog novca, finansijska uključenost, konkurencija u platnom prometu i očuvanje monetarnog suvereniteta u globalnoj monetarnoj digitalizaciji
Ipak, razvoj kamatonosnog digitalnog novca otvara i novu dimenziju monetarne politike, jer omogućava da promene kamatnih stopa neposrednije utiču na veliki deo novca koji stanovništvo koristi i drži.
U tom smislu prelazak sa e-CNY 1.0 na e-CNY 2.0 predstavlja ne samo zanimljiv monetarni eksperiment, već i ekonomsku potrebu sa velikim šansama za uspeh.
Kina je od modela nekamatonosne digitalne gotovine centralne banke prešla na kamatonosni digitalni depozitni novac komercijalnih banaka, pokušavajući da zadrži tehnološke prednosti digitalnog novca, a istovremeno očuva depozitnu bazu banaka, kreditno posredovanje i kamatni kanal monetarne politike.
